Od srpske domaćice do moderne devojke: Mužiću zašto te nema

"Kuvarica" je pinap devojka

Lidija Cvetić Vučković, Kraljevčanka koja je završila glumu i doktorirala na teoriji umetnosti i medija u Beogradu, za portal Nova.rs priča šta su nam donele domaćičke škole s početka 20. veka, šta je srž njene izložbe ovog leta održane u Kraljevu i otkud u svemu veliki Endi Vorhol.

"Paradoksalno je što je prostor ženske slobode osvojen upravo sa prostora neslobode - šporet postaje novi kućni oltar, a varjača obrazovana. Posmatrala sam tu osvešćenu, modernu domaćicu kao ikonu srpske pinap kulture i to je bilo otkriće. Zanimljivo je što je i sam Endi Vorhol imao kolekciju od oko 50 dozidnica, tj kuvarica sa likovima i porukama na ćirilici", priča Lidija kako je to saznanje potvrdilo njenu ideju da je moderna srpska domaćica, u vizuelnom identitetu, sa sve duhovitim porukama predstavljenim na ručnim radovima, prava pinap devojka.Naime, na talasu emancipacije koji je stizao iz Evrope posle oslobođenja od Turaka, obrazovane domaćice u Srbiji su kreirale nov imidž žene u kući sa prepoznatljivom ikonografijom. To vidimo i na platnenim dozidnicama, koje su po njima ponele naziv kuvarice."Ženo jezik za zube. – U prkos baš neću!", "Što mi gledaš sad u lonac, kad mi nisi dao novac?" ili "Jelo treba tako stvorit da ne može niko prigovorit!", neke su od poruka modernih domaćica. Muževima koji su razumeli njihovo mesto upućene su ljubavnije poruke: "Mužiću, zašto te nema?", "Mudra žena mora znati muža ljubit i kuvati" ili "Vrednog muža ručak čeka, a u sobi postelja meka". Neke savremene kažu i: "Ta je bila vešta i imaće lepe dane. Muž će da joj kuva, a ona čitati romane." Ipak najiskusnije, one na kojim ne iznenađuje ni motiv muškarca sa keceljom ni žene koja paralelno mesi kolače, harmonično poručuju: "Gde ljubav i sloga vlada, puno je veselja i nada".

"Popularna kuvarica sa likom domaćice i duhovitom porukom postavljana je na počasnom mestu, iznad šporeta, stola ili umivaonika, kao na kakvom domaćičkom oltaru, dok pročelje doma ostaje scenografija preimućstva muškarca. Štap je njegov glavni rekvizit, a za ženu to postaju šporet i varjača kojima se ona ponosi", kaže Lidija.Ističe i da je u svojim istraživanjima uvidela da je odnos žena i muškaraca između dva rata bio osvešćeniji nego danas."Nemamo primere da muškarci nisu poštovali ove gazdarice sa sertifikatom - čitavo drustvo ih je nagrađivalo. Nisu reagovali loše na fizuru ili novi kroj - nisu se mešali u njenu volju i odluke koliko danas. Čini se da smo tu nazadovali."Zanimljivo je pak, priča Lidija, što je u domaćičkim školama postojala i garancija da se ženska deca u ovim ustanovama "neće pogospoditi".

"Sve je zapravo težilo toj porodičnoj harmoniji. Smatrali su da tu leži sreća čitavog čovečanstva - u brizi o drugome i solidarnosti. Knjiga bez varjače nije bila dovoljna, kao ni obrnuto", priča Lidija, koja je i vlasnica jedinstvenog Muzeja slatka u Kraljevu.A kako su zapravo nastale domaćičke škole?"Osnovni razlog bila je bolja priprema mladih žena za brak. Ulogu koju su u toj pripremi vekovima imale majke, babe i tetke, u modernom dobu, koje je zahtevalo nove veštine, preuzele su domaćičke škole. Idealno obrazovanom ženom smatrala se ona koja zna sasvim voditi računa o kućnim poslovima i pomalo poznaje zemljopis. Muzičko obrazovanje i strani jezici bili su privilegija devojaka iz retkih trgovačkih kuća. Domaćičke škole u Srbiji nastale su kao deo evropskog istorijskog procesa ženske emancipacije s početkom 20. veka. Stvaranje domaćiškoh škola iščo je u dva talasa od 1906. do Prvog svetskog rata i zatim, od 1918. do nedugo po završetku Drugog svetskog rata".Domaćičke škole razlikovalo su se od ostalih namenjenih ženskoj populaciji jer su u njih primane samo već pismene devojke, starosti između 16 i 30 godina.

Kako se trebe vaške

"Vera Seničić (udato Tomović), najbolja učenica domaćičkog kursa, u selu Pečenogu kod Kraljeva 1951, seća se kako su učiteljicu oslovljavale isključivo sa madmazel (fra mademoiselle – gospođica), kako je ona govorila francuski i vezla goblene dok su one završavale praktične zadatke. Pričala je - dete, sve su nas učili, bez toga ništa ne bismo znale. Prvo su nas učili kako se briše zadnjica, spreda ka pozadi, da se ne razvijaju bakterije. Kako se peru zubi, kako se trebe vaške, kao i da se ne lizuće fil za tortu. Madmazel ih je učila finom ophođenju u svim prilikama", priča Lidija.Iz svega se skalpa slika pravih školovanih domaćica.

"To su one koje su se predstavljale u javnosti svojim umećem, od pravljenja rezanaca do ručnih radova i udavale bez dukata, preporučujući se za brak sa boljim mladoženjama svojim drugim kvalitetima. Domaćice se čitavog života međusobno nadmeću. To je njihov modus vivendi. Umećem kuvanja, mešenja, vezom, baštovanstvom, uređenjem kuće, one skupljaju i kriju mustre i recepte, kao suverene vladarke porodičnog doma. Kolmovane, poštirkane, žene u kožnim cipelama, u beloj košulji, sa bauš rukavima, plisiranoj suknji ili finoj kućnoj haljini, koje same sebi i deci kreiraju sve po poslednjoj modi, žene koje prevrću šolju i znaju svaki red."***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram