0
Potraga za precima.
Zašto da ostanu zauvek zaboravljeni kao da nikad nisu bili tu, a potekli smo od njih – zato sam se upustila u potragu za precima.
Pokušavam neko vreme da osvetlim porodično stablo sa tatine strane, ali nikako nisam uspevala da stignem dalje od čukundedinog oca, tj. navrdede. Jedan deka iz familije koji je dosta znao o našem poreklu je, nažalost, preminuo pre nekoliko godina i iz njegove priče je ostalo samo to ime oca mog čukundede. Žao mi je što nisam našla vremena da više razgovaram sa njim. Možda bi mi kazao nešto važno. Ovako je sve ostalo samo pretpostavka.
Jedino pouzdano što smo znali je ime čukundede. Njemu stoji spomenik na seoskom groblju, na kom piše da su ga podigli sinovi, među kojima je i moj pradeda.
A ja se zainatila da odem dublje u prošlost.
Prvo sam dosađivala svoj braći i stričevima, isptivala ih da li su možda nekad nešto načuli, da se neko ime ponavlja. Uspeli smo samo da dođemo do testamenta mog čukudede gde on kaže kome šta od imanja ostavlja.
I zid.
Tad sam rešila da odgovore potražim na seoskom groblju. Polako sam išla od jednog do drugog starog spomenika na kojima se imena i godine jedva razaznaju. I tu nađem – čukundedinu majku. Njeno ime. Lepo piše sin joj podiže spomenik.
Kao da sam otkrila neko posebno arheološko nalazište.
E to je već bio neki pomak. Sa tim sam mogla dalje u potragu, iako spomenika njenom mužu nigde, bar ne da se zna da je to on, da možemo isto tako da vidimo njegovo ime. Blizu su bila dva za koja sam pretpostavljala da su ono što tražim, ali toliko ih je pojelo vreme da se apsolutno ništa nije moglo pročitati sa njih.
Nisam odustala.
Kontaktirala sam dalje rođake iz familije i oni su me uputili na jednog poznanika koji godinama rovari po arhivima, traži informacije za svoje pretke, vrlo studiozno. Već je napisao obiman rad sa silnim materijalom do kog je došao. Imala sam sreće da je on iz istog sela, doduše, iz sasvim druge familije, ali podaci do kojih je došao su nam se donekle ukrštali.
Uz njegovu pomoć saznam da postoji vrlo korisna, a ne tako poznata alatka – digitalizovana zbirka crkvenih matičnih knjiga Istorijskog arhiva Beograda.
I krenemo da bunarimo po toj zbirci.
Tom arhivu inače svako može da pristupi preko interneta, uz obavezu da materijal ne deli bez pristanka, tj. uz poštovanje autorskih prava.
Na sajtu Istorijskog arhiva Beograda odaberete polje Fondovi i zbirke i u okviru njega kliknete na opciju Zbirka crkvenih matičnih knjiga. Potom u donjem desnom uglu kliknete na link Digitalni repozitorijum Istorijskog arhiva Beograda.
Tu je potrebno da se registrujete i odmah će vam stići mejl sa potvrdom i korisničkim imenom i lozinkom.
I to je vaš ulaz u svet predaka.
Nakon što se ulogujete, moći ćete da odaberete ponovo Zbirku crkvenih matičnih knjiga, opštinu, crkvu, veru, s tim što su dovoljne samo opština i crkva – ona seoska za koju pretpostavljate da decenijama unazad čuva podatke o vašim precima.
Uđem u jednu od ponuđenih knjiga i vidim spisak po imenima, ide od najstarije godine zapisa, iz prve polovine 19. veka.
I tu mi se otvori ceo jedan novi univerzum.
Oduvek sam mislila da je moj pradeda imao četvoricu braće, ali ispostavilo se da je u knjigu rođenih ubeleženo njih devetoro. Nažalost, četvoro je, izgleda, rano preminulo. Jedini trag na groblju koji sam našla je spomenik za jednu njegovu sestricu koja je umrla sa samo tri godine.
Uspela sam da potvrdim da je čukundedin otac onaj isti kog je deka iz familije pominjao, ali dalje od toga nisam uspela jer je, kao za inat, list sa podacima koji su mi trebali – izgubljen.
To mi je i kazao moj vodič kroz ovu avanturu – da može da se desi da u tim digitalizovanim knjigama neki listovi jednostavno nedostaju.
Ali zahvaljujući njemu, zavirila sam u podatke iz drugih arhiva do kojih je on uspeo da dođe, onako peške, odlaskom u nadležne institucije.
I našla sam svog kurđela.
Eto ga to ime koje niko u familiji ne zna. Niko ga nije ni tražio.
Odjednom je opet oživeo, otrgnut od zaborava. Čovek koji je tu negde oko mog današnjeg dvorišta u selu hodao pre dva veka.
Piše u tim podacima da je prijavio 45 ovaca kada je bilo popisivanje harača u prvoj polovini 19. veka. Mada, kako reče moj vodič, verovatno je imao više jer su se ljudi u to doba Turaka dovijali kako su znali i nisu prijavljivali sve što imaju, nego su krili stvarno stanje stvari da bi mogli da prežive. Snalažljiv kurđel.
Piše i da je morao da da harač od 112 oka kukuruza. Sad, da pretpostavim koliko je stvarno imao…
Pročitajte još:
Za njegovog brata od strica vidim da je imao kuću, dva vajata, kačnjak, koš, pet njiva, dve livade, voćnjak i vinograd. Sve ukupno je to vredelo 1.707 dukata.
Saznala sam i da je moj kurđel imao četiri sina, od kojih je jedan moj navrdeda. Saznala sam i kako mu se zvala žena. I dva rođena brata. Posle sam opet preko onog linka Istorijskog arhiva Beograda našla i potomke te njegove braće. I braće od stričeva.
Dalje od toga nema. Nema ni kurđelove godine rođenja, ni roditelja. Preko proračuna mogu samo da pretpostavim da je rođen negde oko 1810.
Pitanje je gde su stare knjige iz 18. veka, ako ih i ima, i da li je sasvim tačno ono što sam na drugoj strani prethodno našla da potičemo iz Lever Tare, sa severa Crne Gore, odakle je jedan Dimitrije davno došao u Šumadiju.
Ali tragam dalje. I jednog dana ću nacrtati to celo porodično stablo.
I naći ću belog orla i belu pčelu.
Usput vidim da, osim Istorijskog arhiva Beograda, gde takođe postoji Kartoteka žitelja, koja takođe može biti korisna, postoji i Digitalni repozitorijum Istorijskog arhiva Niš, da postoji i Istorijski arhiv Subotica, da je slično i za Pančevo i teritoriju Užica, s tim što pojedinim podacima, izgleda, može da se pristupi ne sa interneta nego na licu mesta, u arhivu.
U svakom slučaju, to je dobra polazna tačka ako vas zanima poreklo, ako biste da malo osvetlite svoju porodčnu istoriju, da znate dalje od svog dede, da možda makar delom saznate kako su ti ljudi živeli.
Možda će tako neko i o vama jednog dana.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
