Kako je Ćofi, "dobroćudni narkoman iz kraja", ispao ljudina kad je bilo najteže

Dr Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalista psihijatrije, edukant psihoterapije, često na društvenim mrežama deli priče iz svakodnevice učeći nas da bolje gledamo i razumemo ljude oko sebe. Jedna takva počinje pozivom njegovog druga Bokija koji ga je uznemirio, a uz dozvolu dr Đurića prenosimo vam ceo tekst objavljen na njegovoj Facebook stranici."Jedna od boljih okolnosti kada završite medicinu je što nema te klinike ili bolnice gde nemate nekog svog sa godine ili makar nekog ko se zna sa nekim koga vi znate sa godine...Jedna od gorih okolnosti je što će vaš telefon neprestano zvoniti i što će vas uvek neko zvati da mu pomognete za nekog svog...Jer...znate već kako stvari kod nas funkcionišu...Ti pozivi su po pravilu zbog nesreće... neprijatni i bolni... jer vas stalno podsećaju na to da se takva muka već sutra može desiti i vama i vašem nekom...I frustrirajući... jer često i ne možete nikako pomoći... koliko god to želeli...Tako me je i taj poziv uznemirio...S druge strane žice je bio moj dobri drug...Boki...kum jednog od mojih najboljih prijatelja...koga znam decenijama...i jedan od onih ljudi koje svi vole...ljudina i muzičar...sa kojim sam barem jedno sto puta proveo divnu noć...pevao i smejao se na sav glas...slušao ga kako svira iz duše...i ludirao se do zore...bezbrižan...i ubeđen da se život sastoji samo od radosti...Ovaj put se nismo smejali...Ćale mu je bio loše...Bukvalno nekoliko dana pred kraj...Prognoza da će sa tim stadijumom tog karcinoma živeti još 6 meseci...je istekla još proletos...I sada se smrt već uveliko baškarila po njihovom stanu...I pred njegovim očima se odigravalo sve ono zbog čega sam vrlo za eutanaziju...kao i 90% lekara...i prvi ću potpisati ukoliko me ikad budu pitali...i stručno...i lično...Dobra stvar u medicini je što danas nema bola koji se ne može kupirati...Loša stvar u našoj medicini je što tih brojnih stvari kod nas nema ili nisu dostupne svima...Boki me je pozvao da pita mogu li mu nabaviti izvesne Durogesic flastere...lek-flastere koji u sebi sadrže Fentanil...supstancu skoro sto puta jaču od morfijuma...poslednji spas i lek za svaki bol...koji se obično propisuje umirućima...da im obezbedi makar minimum dostojanstva...i nažalost u poslednje vreme jedan od obaveznih lekova bez kojih svaki lekar hitne pomoći ni ne polazi u noć...Mali hanzaplastić koji se zalepi na stomak...i dobijete dan bez bola...Autentična pobeda medicine nad mukom i besmislom...I spas...kad se kraj približi...Međutim Durogesic flastera više nije bilo nigde...i nemoguće ih je bilo nabaviti ni u Domu zdravlja...niti bilo gde...jednostavno ih je nestalo u celoj zemlji...Problem u snabdevanju je nastao...kao i uvek...zato što je kraj godine...i zato što su se zalihe izgleda potrošile...a novi tender se još nije održao...administrativna glupost...a s obzirom da je lek opioid...odnosno droga...ne može se kupiti u apoteci...niti bilo gde nabaviti legalno...Odgovori nadležnih su bili...da će ga verovatno biti do kraja meseca...Leka možda da...ali Bokijevog ćaleta po svemu sudeći ne...Boki je prvo bio besan...psovao je i zemlju i sudbinu i Boga...pa očajan i tih...kao i uvek kad neko postane bespomoćan...Pa se onda prenuo...i krenuo da zove...No...nažalost ni ja...niti bilo ko drugi...mu nismo mogli pomoći...Durogesic se jednostavno nijie mogao nabaviti privatno...Prošlo je nekih mesec dana...i sreli smo se ponovo na slavi kod zajedničkog drugara pre neki dan...Sahrana je kaže bila dostojanstvena...bilo je baš dosta ljudi...uostalom kao i uvek kada se pošteni i dobri ljudi sahranjuju...njegov govor je bio odmeren...potresan i lep...čak je i odsvirao ćaletovu omiljenu pesmu...I onda mi je rekao nešto...zbog čega sam ponovo shvatio koliko sam ponosan na narod kome pripadam...Na našu urođenu racionalnost i snalažljivost...Na otpornost...i pamet...Na to što je naš prirodni odgovor "dobro, šta ćemo sad?" a ne "jao...jadni mi...i kako se ovo desilo"...Na pobedu duha nad besmislom...I na to što možda na kugli zemaljskoj i nema boljih reprezenata one stare da "ko nađe svoje zašto...može preživeti svako kako"...I kako nema te muke u kojoj pravi Srbin neće naći neki način da preživi...da se snađe...da premosti...ili da pretekne...Ko zna kako se ta snaga iskristalisala i akumulirala...verovatno zbog istorije koja nikad i nije bila dosadna i laka..."Izvini brate što nisam mogao ono da ti nađem"...rekoh ja..."Ma nema veze...brate...snašao sam se...znaš ko mi je pomogao?"...okrenu se ka drugu iz njihovog kraja...koji je sedeo na drugom kraju stola..."znaš malog Ćofija što je išao sa nama u osnovnu...e vidiš on mi je pomogao za ćaleta..."Začuđeni pogledi za stolom su govorili da se nešto neobično desilo...Ispostavilo se da je mali Ćofi...kako to da kažem...dobroćudni narkoman iz kraja...kakvog verovatno i vi imate u vašem...Ispušteno dete...koje baš onda kada nije trebalo nije imao nikog svog da mu pomogne...da mu zvekne šamarčinu pa da ga zagrli...i da ga spase...od ulice...i probisveta...koji takve jedva čekaju...Moj drug ga je pozvao kada je već ispucao sve opcije...i ponovo postao potpuno očajan...da mu nabavi ove flastere...kako zna i ume....makar i na crnom tržištu...u skladu sa gornjim premisama...o našem narodu...i snalažljivosti...Ćofi je rekao da će ga zvati popodne...čim se raspita...Nije uspeo da ih nabavi to popodne...ali je rekao da će pokušati sutra ponovo u drugom kraju grada...“ima on tamo jednog druga“...I onda je sutra popodne mobilni zazvonio...Ćofi je bio sav ushićen...“nabavio sam sedam Durogesic flastera...bugarskih...ali su u roku...ti su ti za Evropsku uniju pravljeni...oni su ti još bolji...tojest jači“...Razmišljam...kako se moj drug raduje...kako mu konačno pada kamen sa srca nakon celodnevnog hodanja po stanu...i celonedeljenog nerviranja i svađanja u Domu zdravlja...razmišljanja da li da pobije sve njih...ili sebe...Zamišljam kako se možda prvi put i nasmešio te jeseni dok pita Ćofija..."Znaš gde sam?" upita Boki..."Znam...bio sam tu jedanput na rođendanu...zvao si me"...Kako se i ne bi sećao...kad je to bila prava retkost...kao i svoj problematičnoj...ničijoj i ispuštenoj deci...koju svi izbegavaju...i koju niko ni ne poziva na rođendane...da ne bi kontaminirali dobru decu...No čika Mića je kao stara komunjara insistirao da Boki obavezno pozove celo odeljenje...Nema razdvajanja...sva su deca ista...sve mora da se deli...i sa svima mora da se druži...Zamišljam kako mu Boki otvara...Kako Ćofi odmah zna u kom pravcu da se uputi... po jaucima...Zamišljam kako se u hodniku susreću sa majkom...koja je poluošašavljena od bensedina...ali koja ipak i tako sedirana zna da se od narkomana treba gnušati...i samo skloniti pogled u stranu...pre no što se zarazi...Zamišljam kako Ćofi kaže "dobar dan čika Mićo...je l’ me se sećate...evo doneo sam vam ovaj lek“...kako čika Mića koji ne zna ni koja je godina...ni u kojoj je zemlji odgovara "o baš je lepo što si završio medicinu i što si uspeo u životu...bravo"...kako se Ćofi zahvaljuje u maniru prvaka drame narodnog pozorišta...kako skida zaštitnu foliju i lepi flaster čika MIći na stomak...„Evo...za pet minuta će vam biti lakše“...reče Ćofi...„Hvala sine“...reče čika Mića...Kako se zenice skupljaju...Kako bol prestaje...Kako se neki poluosmeh olakšanja javlja...Kako ćale prvu put u poslesnjih nedelju dana počinje da diše kako treba...Kako uspeva ČAK i da zaspe...Kako Boki plače pored...dok ga Ćofi teši..."hajde...biće sve dobro...sve je to deo života..."Kako odlaze do treprzarije i kako sipaju rakijicu..."kako ga mama...nakon sinovog brecanja udostojava čak i kafom i kolačima"...i kako ga pita "sine jesi li ti dobro"..."jesam teta Nevenka...bilo je i gorih dana"...Kako ćute...Kako ga Boki ispraća i kako Ćofi kaže na vratima "po mom iskustvu ovo bi trebalo da ga drži 24 sata...vidimo se sutra ponovo...tu sam ja...ako još nešto zatreba..."Boki ga grli...i ispraća...I ostaje raznesen u hodniku...Kao i svi mi na slavi dok nam to priča...I tako je Ćofi...mali dobroćudni narkoman iz kraja...bio šef intenzivne nege i palijative u njihovom stanu sledećih nedelju dana...Nije uzeo ni dinar...“jer se za lek ne kaže hvala“...a i imao je on za toliko...mala je to doza...Niti se požalio da je umoran niti da ne može...I eto...Život je to...Na ovim predelima od krvi i meda je vazda takav bio...Sve je vrlo relativno...I često obrnuto...Zlikovci su često sasvim fin svet...Čistunci su često zli...Mali ljudi su ponekad veličine...A veliki polusvet...Tek kada dođe ružno shvatite ko je kakav...I da se na muci oduvek poznaju junaci...I razlikuju drugovi od prijatelja...Nedaće su stalne...Neprijatne i otežavajuće okolnosti su konstanta...Ali je snalaženje i nagon za preživljavanjem još jači...Prijateljstva kovana u muci čelična...A smisao uvek postoji...ukoliko se potrudimo...Život grub...Ali su ljudi još jači...Posle smo se svi smejali dok nam je Boki prepričavao kako su pretposlednju ćaletovu noć svi zajedno sedeli i umirali od smeha u njihovom stanu...Boki i Ćofi pijani (nije hteo da izlazi iz uloge lekara)...keva na bensedinu a ćale na fentanilu...i prepričavali doživljaje...ćale sa VMA...Ćofi sa ulice...mama sa biroa...a Boki iz kafane...I kako će oca pamtiti tako nasmejanog...I po toj noći...Kada ga ništa nije bolelo...I kada su mogli da se oproste kao ljudi...I da mu maltene u poslednjem lucidnom trenutku kaže kako ga je mnogo voleo...i da je bio Ćale za primer...i da mu se zahvali na svemu što je uradio za njega...i da će se potruditi da živi onako kako ga je on učio...I kako je nenormalno zahvalan na toj privilegiji...Koju im je obezbedio Ćofi...Mali Ćofi...dobroćudni narkoman iz kraja...koji nema nikoga svog...Dobar svima osim sebi...Ljudina...I Prijatelj...Živi dokaz...za to da o knjizi ne treba suditi po koricama...I da je sve relativno...Da je forma potpuno nebitna...spram suštine...Da se...iako je manir „spolja gladac a iznutra jadac“ nažalost zavladao...prave vrline još mogu pronaći... ponekad na najzabačenijim i najnepristupačnijim mestima...gde biste se najmanje nadali...I zamišljam kako će se čika Mića nekako zadovoljno smešiti uz rakijicu odozgore dok ih bude ovo proleće gledao subotom u Drajzerovoj...gde će konačno i Ćofiju biti popunjene stolice...za njegovim stolom...u sobi za posete...Kako će mu nekim anđeoskim trikom poslati taj ponekada presudni tračak snage da se skine sa pošasti najveće od svih...I da krene ispočetka...Što sad i ne bi?Kad konačno ima brata i kevu...Nekog svog...I zašto da se trudi...I kome da se vrati...Muka sa ovim životom je što da biste nešto postigli morate da se trudite decenijama...a da propadnete možete i večeras...No...prava je sreća...Da je i obrnuti put moguć...Iako je često krivudav i uzbrdo...i jako je teško pokrenuti se u pravom smeru...ALI UVEK POSTOJI NAČIN...Da kreacija pobedi ludilo...Da konstruktivno pobedi destruktivno...Da pamet pobedi okolnosti...Da se muka ukroti...Da se pomogne...Ili da se samo bude tu...uz nekoga...UVEK POSTOJI NAČIN...Da dobro pobedi...Ukoliko smo Ljudi...I ukoliko Ih imamo oko sebe..."***Bonus video: Podcast Život na srpskom - Vaso Bakočević

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastkalabavasobakocevic2am-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2882999"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram