Bila sam devica do 59 godine, a onda sam izgubila nevinost na kontroverzan način. Svi bi me osudili, a meni je super

Svoj prvi sastanak imala sam sa 25 godina. Momak s kojim sam izašla bio je neko s kim sam delila predavanja na fakultetu. Slučajno smo se sreli, porazgovarali nekoliko minuta, i on me pozvao da izađemo. Posle filma, odvezli smo se do parka sa pogledom na reku obasjanu mesečinom.

Svideo mi se taj muškarac, ali sam se ukočila. Zagrlio me, privukao bliže, poljubio u vrat i pomilovao po kosi. Zaledila sam se. Šapnuo mi je da se opustim, i želela sam to, ali kada me je poljubio u usne, drhtala sam toliko da je prestao i odvezao me kući. Nikada se više nije javio.

Te večeri nagovestila sam kako će izgledati moj ljubavni život u naredne četiri godine. Ako bi mi partner na sastanku pružio ruku ili učinio nešto slično, postajala bih preplašena i delovala bih tako hladno da me niko nije pozivao na drugi sastanak.

Imam autizam. “Visoko funkcionalan,” što znači da sam bila akademski uspešna i imala karijeru, te da najčešće delujem kao neurotipična osoba. Ali bila sam dete koje su vršnjaci maltretirali i ismevali, tinejdžerka koju dečaci nisu želeli da izlaze s njom, i stidljiva, čudna devojka bez prijatelja. Kao odrasla, bila sam preopterećena gužvama i bučnim mestima. Znala sam kako da se ponašam na poslu, ali je to bilo samo gluma. Ta predstava me je iscrpljivala, i kod kuće bih se povlačila u stolicu za ljuljanje, gde me je ritmično ljuljanje umirivalo.

Kako sam se približavala tridesetoj, postajala sam očajna. Stariji muškarac na poslu počeo je da flertuje sa mnom. Nije mi bio privlačan ni simpatičan. Instinkt mi je govorio da ga izbegavam, ali stalno je govorio da može da me nauči svemu što treba da znam o seksu, a ja nisam želela da napunim trideset kao devica.

Viđala sam se s njim povremeno sedam godina. Ne znam zašto sam nastavila, ali jesam. Bila sam ukočena i hladna kad god bismo bili zajedno, ali njemu to nije smetalo. Nikada nisam imala vaginalni seks s njim, ali sam trpela bolne aktivnosti koje su me plašile. Konstantno je davao sadističke pretnje, i nikada nisam znala šta će ili neće učiniti. Jednom je pretio da će mi odgristi bradavice. Smejao se kada bih se uplašila. Mislim da je uživao u tome što me je držao u strahu. Mrzela sam sve to, ali to nikada nisam rekla. Na kraju sam prekinula s njim, ali do tada više nisam želela mušku pažnju. Čak su me i seksualne scene u filmovima užasavale. Osećala sam se bezvredno kao žena.

Tokom narednih 11 godina, radila sam, kupila kuću, stekla par dobrih prijatelja i uživala u svojim hobijima. Zatim se moj život drastično promenio. Dijagnostifikovana mi je idiopatska dilatativna kardiomiopatija sa 48 godina. Rekli su mi da postoji 70% šanse da ću umreti u roku od pet godina.

Iscrpljena i stalno bez daha, moj kardiolog mi je savetovao da se penzionišem zbog invaliditeta. Tokom naredne godine spavala sam više nego što sam bila budna. Ali tada se na tržištu pojavio novi lek, i moje srce je na njega odgovorilo dovoljno dobro da sam mogla ponovo da funkcionišem.

Imala sam stvari koje sam želela da uradim i bila sam odlučna da ih započnem. Otišla sam na odmor na Zapadnu obalu da vidim okean. Konačno sam napisala roman na kojem sam planirala da radim godinama. Te stvari su me ispunjavale, ali u meni je i dalje bila praznina. Osećala sam se slomljeno.

Petogodišnji rok za moju potencijalnu smrt prošao je, a ja sam još bila živa. Jedne večeri odlučila sam da gledam film Legende o jeseni. Pre nego što je film završio, osetila sam snažnu želju za Bredom Pitom. Sada sam znala šta mi je nedostajalo. I dalje sam želela da doživim nežnost i privrženost od muškarca, ali nisam znala kako. Poput smešne adolescentkinje, maštala sam o slavnim ličnostima ― Pitu, Brusu Springstinu, Kevinu Kostneru ― muškarcima koji su bili daleko van mog domašaja i bezbedni za maštanje, jer nikada nisam imala priliku da budem s njima.

Prošle su još neke godine. Moj lek je prestao da deluje i srce mi je ponovo otkazalo. Moj kardiolog mi je rekao za novu vrstu pejsmejkera koja bi mogla da pomogne, ili da budem stavljena na listu čekanja za transplantaciju. Izabrala sam pejsmejker. Bila sam jedna od srećnica za koje je uređaj radio, i moje srce se poboljšalo do najboljeg stanja od kada mi je dijagnostifikovana bolest. Ali sada sam osećala još snažniju svest o svojoj smrtnosti ― osećaj da mi vreme ističe.

Želela sam da saznam kakav je osećaj biti zagrljena, poljubljena i milovana. Moji prijatelji su mi predložili da angažujem eskort. Rekli su da bih tako imala kontrolu nad situacijom. Ne bi bilo pritiska da imam seks osim ako to ne želim. Svidela mi se ideja da budem zadužena za ono što će se dogoditi, ali nisam mislila da bih ikada zaista mogla da angažujem eskort.

Ipak, bila sam radoznala i počela sam da pregledam agencije i nezavisne eskort stranice na internetu. Ali kada bih pročitala njihove opise, nijedan nije izgledao obećavajuće za moje okolnosti.

Kasno jedne noći, naišla sam na veb-sajt muškarca kojeg ću nazvati Antonio. Davao je utisak iskrenog, poštovanja vrednog i nežnog čoveka. Iz dana u dan vraćala sam se na njegov sajt. Počela sam da maštam o njemu. Konačno sam odlučila da moram da ga kontaktiram. Plašila sam se da bi mogao da odbije da me primi kao klijentkinju, ili da bi ga moje socijalno nesnalaženje moglo uplašiti. Nisam znala šta da napišem u mejlu. Odlučila sam da budem jednostavno iskrena.

Napisala sam:

„Ja sam žena srednjih godina sa vrlo malo iskustva. Ono malo iskustva koje imam bilo je, uglavnom, neprijatno. Osećam kao da sam propustila jednu od velikih životnih radosti i želim nešto da preduzmem povodom toga. Moja stidljivost prema muškarcima onemogućava mi da pronađem ono što tražim. U srcu se i dalje osećam kao naivna mlada devojka. Jednom u životu želela bih da doživim senzualno iskustvo sa muškarcem kojeg smatram privlačnim, a koji je strpljiv, osećajan i ne vrši pritisak na mene. Želim da dodirujem i da me dodiruje takav muškarac. Mislim da si ti moja jedina šansa za to. Pogledala sam mnoge sajtove, i agencija i pojedinaca, ali tvoj je jedini kojem se uvek vraćam.“

Nekoliko sati kasnije, Antonio je odgovorio. Rekao mi je: „Verujem da mogu da ovu fantaziju pretvorim u stvarnost i uzbudljivu avanturu za tebe, da te razmazim, zagrlim, poljubim i pružim ti nežnost i pažnju koje su ti bile uskraćene u prošlim vezama.“

Pozvao me je da ga nazovem, ali sam se previše bojala. Počeli smo da se dopisujemo gotovo svakodnevno. Ubrzo sam mu ispričala većinu svoje priče, a on je proveo sate pomažući mi da sve to prebrodim i naučim da razumem i oprostim sebi. Zatim me je nazvao. Oduševio me je njegov lak smeh i fascinantne priče. Rekao mi je da je srećan što može da razgovara sa mnom i pomaže mi, čak i ako ga nikada ne angažujem za sastanak.

Nakon godinu dana komunikacije, želela sam da ga vidim. Dogovorili smo se da se nađemo u hotelu u obližnjem gradu. Dok sam čekala da stigne, skoro sam se predomislila. Osećala sam se nervozno i napeto, ali sam se naterala da ostanem. Bila sam toliko nervozna da nisam mogla da otključam vrata naše sobe. On je uzeo karticu i uveo nas unutra. Kada me je poljubio, zaledila sam se, kao i uvek do tada. „Možda je prerano“, rekao je, i dugo smo razgovarali.

Rekao mi je da samo budem svoja i da se ne brinem o tome šta on misli o meni. Dok smo pričali, postepeno me je privukao bliže sebi. Svidelo mi se. Naslonivši se na njega, opustila sam se. Bio je nežan i pažljiv. Ponudio mi je masažu, i iako te večeri nisam bila spremna za seks, opustila sam se pod njegovim dodirom. Pre nego što sam shvatila, bila sam svučena, i prvi put u životu uživala sam u senzualnom iskustvu. Dugo smo razgovarali te noći. Do sledećeg jutra, znala sam da želim ponovo da ga vidim.

Sledeći put Antonio je došao kod mene na vikend. Još uvek nisam bila spremna za seks, a on nije vršio pritisak na mene. Suprotno onome što mnogi misle, angažovanje eskorta nije uvek povezano sa seksom. Muškarci koji su uspešni eskorti moraju biti razumevajući, prilagodljivi i nesebični, a Antonio poseduje te osobine u izobilju. Išli smo u šetnje, kuvali zajedno, plesali uz laganu muziku, gledali film i satima razgovarali. U potpunosti sam mu verovala. Mislila sam da nikada neću moći da se osećam tako sigurno s muškarcem.

Odlučila sam da ga posetim u Los Anđelesu. Oduvek sam se plašila letenja, ali sam stvarno želela ovo da uradim. Letela sam sa malog aerodroma koji nije bio previše gužvovit. U avionu sam se držala po strani, gledajući film. Ali ništa me nije moglo pripremiti za aerodrom LAX. Plan je bio da uzmem taksi do našeg hotela, gde bi me Antonio čekao. Pratila sam ostale putnike do pokretne trake za prtljag. Tada se sve raspalo.

Bila sam preplavljena tolikim brojem ljudi, neprekidnim glasnim najavama i svim ostalim nadražajima na aerodromu. Osećala sam se zarobljeno. Nisam znala kako da pronađem taksi. Bila sam blizu nervnog sloma i znala sam da moram nešto da preduzmem. Ugledala sam stepenište koje gotovo niko nije koristio. Vodilo je do tihog hodnika gde sam pronašla klupu. Nije bilo nikoga osim radnika na održavanju. Nakon nekoliko dubokih udisaja, pozvala sam Antonija. Rekao mi je da mu opišem gde sam, rekao mi je da ostanem tu i obećao da će doći po mene. Kada je stigao, zagrlio me je dugo i uzeo moju torbu. Ponovo sam se osećala sigurno.

Nastavila sam da zakazujem vikend susrete s njim kad god sam mogla, ponekad kod svoje kuće, ponekad u Los Anđelesu. Jedne večeri, Antonio me je nežno naveo na nešto više od samog ljubljenja. Konačno, sa 59 godina, više nisam bila devica. Prošlo je više od 20 godina od te bolesne „veze.“ Posle tolikog vremena, ovo novo iskustvo delovalo je kao san ― veličanstven san.

Antonio mi je pokazao Holivud, Beverli Hils, Venis Bič i Santa Moniku. Priča mi fascinantne anegdote o mestima koje posećujemo. Uživamo u ukusnim obrocima u restoranima. Uvek vodi računa o mojoj potrebi da sedim u uglu ili pored zida. Noću se mazimo i vodimo duboke razgovore.

Neizvesnost kardiomiopatije uvek će biti deo mog života, ali sada sam u većem miru s tom situacijom. Takođe ću morati da se nosim s autizmom. Da nisam pronašla Antonija, nisam sigurna da bih ikada upoznala muškarca s dovoljno strpljenja da me prihvati tačno onakvu kakva jesam. Ne znam da li bih ikada doživela naklonost koju sam želela, i uvek bih osećala da sam propustila značajan deo života.

Za žene sa problemima poput mojih, angažovanje eskorta verovatno nije jedna od prvih opcija koje bi razmotrile. Ali to može biti dobra odluka. Važno je temeljno istražiti potencijalnog pratioca, ali postoji niz uglednih muškaraca na ovom polju. Za neke žene s autizmom ili bolno stidljive žene, ovo može biti korak ka prevazilaženju neugode i ulasku u svet klasičnog upoznavanja. Za druge, poput mene, to je olakšanje jer ne moraju da razmišljaju o tom svetu upoznavanja, koji često nosi sa sobom određena očekivanja.

Ne želim obaveze i ne želim da se nosim s pritiscima seksualnih i društvenih aktivnosti koje me čine neprijatno. Nemam iluzija o prirodi mog odnosa s Antonijom. Zapravo, sviđa mi se što plaćam Antoniju za njegovo vreme. Taj aspekt mi omogućava da donosim odluke koje ne bih mogla da donesem u „normalnoj“ vezi. Osećam se ravnopravno u odnosu eskort-klijent.

Mnogi ljudi angažovanje nekoga za romantičnu ili seksualnu vezu vide kao ponižavajuće ili čak pogrešno, ali postoje ljudi koji nemaju drugi način da imaju takve odnose. Smatram da bi to trebalo da bude lična odluka između dvoje odraslih koji na to pristaju.

Viđam se s Antonijem već nekoliko godina i za to vreme postala sam mnogo srećnija osoba. Više ne gubim vreme brinući o tome kako da se povežem s muškarcima. Jedna poznanica me je nedavno pitala šta to radim pa izgledam tako „blistavo.“ Nisam joj rekla, ali za to zaslugu dajem Antoniju.

Antonio me podstiče da pokušam da bolje upoznam neke muškarce ― da izlazim, istražujem. Iako cenim njegovu podršku, sumnjam da ću ikada poželeti da radim te stvari. Ono što znam jeste da, zahvaljujući ovom divnom čoveku, više nisam slomljena. Kada ležim u njegovom zagrljaju, ponovo se osećam celovitom.

(HuffPost)