Mesto izgleda kao iz bajke, blogeri ga hvale na sva usta, svaki video na Instagramu lepši od prethodnog, voda krenula na usta dok sam se obuvala da krenem ka lokalu. A onda odem, probam… i poželim da stave vlasnika pred mene da ga pitam - kako te nije sramota da tako lažeš.

Ako ste gledali Remzija, znate onaj čuveni mem – idiot sandwich.

E, takvu frustraciju osećam kad se prevarim.

Bilo da je hajp oko mesta obećavao desetku a ispala je šestica, ili osmicu a ispao kec, svaki put se iznerviram. Ne jer sam platila, nego jer sam se nadala.

Svaki obrok kome se nadam, koji planiram unapred, ja istražim, nađem sastojke, ja zamislim. Dok dođem do restorana u kom se sprema, već mogu da ga namirišem.

Ali ako izneveri…

Ne stajte na put ženi koja je potrošila kalorije i vreme na lošu hranu.

Zdravo, ja sam Jazavitza, hranoblogerka sa Instagrama. Doskora sam delila mesta na koja vredi (ili ne vredi) otići i jesti, samo na Instagramu, sad delim i sa vama.

Današnja priča je o mestima koja su me toliko razočarala i naljutila da me i dan-danas peče, iako ih neki ubrajaju među najbolje restorane u Beogradu.

Kroogle BG

Mesec dana sam gledala klipove po Tiktoku i Instagramu kako su im okrugli kroasani wow, kako su punjeni, kako je ukusno, kako – ma fantazija jedna.

Pa, nije ptica sve što leti.

Kroogle su svašta, samo ne dobre. Jestive su. Toliko.

Testo – ko da sam kupila lisnato u Suncu i sama gurnula u rernu. Kao buhtle koje smo kao klinci jeli u školskoj menzi.

Fil – uzela sam pistać jer volim SVE pistać, al neko je ovde definiciju pistać punjenja vrlo široko primenio, pa je ovo neki vanila krem koji je u prolazu očešao pistaće, i taman toliko ukusa i ima. Nažalost, tu nisu dovoljno uštedeli, pa su na filu i štekali, te je momenat školske menze baš bio naglašen.

I to košta 390 dinara. Samo poređenja radi, ista stvar u Sloju košta 500 dinara, al poželiš u čelo da ih ljubiš koliko je dobar.

Ocena: 5 od 10

Settimana

U jednom danu četvoro ljudi mi je tražilo da probam ovo mesto. A onda mi je iskočilo 40 reklama. Sveže otvoreno, fotke i snimci top, tiramisu ko iz pornića… Dakle, idemo da probamo, očito.

Naručili smo fokaču, picu i taj bezobrazni tiramisu.

Prvi minus – na poluprazan lokal smo čekali 30 minuta da nam se iko obrati, a i tad isključivo jer sam počela da mašem kao ludaja.

Dobili meni, opet niko da se smiluje da nas poseti da uzme narudžbinu.

Najzad naručili, naglasili da pica ne sme da ima mocarelu (jer ja ne smem – završim na infuziji sa trodnevnom migrenom) – dobijemo naravno sa mocarelom, i da mi nije palo na pamet da proverim pre nego što sam zagrizla, eto mene na infuziji. UŽAS.

Dobismo najzad šta smo naručili, i probasmo.

Fokača kao uvek i svuda – lagana, dobro testo, miriše na začine.

Pica… Testo je oke, sir je oke, kulen je oke… al sve je samo oke. Ne wow – samo prosek. A za cenu pice od 1.520 dinara u fensi novom lokalu sam očekivala iskustvo makar maaaalkice iznad proseka.

Tiramisu je bio dobar – i izvukao im ocenu. Sa pistaćima, lepo kremast, piškote dobro natopljene, i baš sam bila zadovoljna kombinacijom slatkog, slankastog i gorkog.

Ocena: 6 od 10

The Pijaca

Srpski sindrom na delu.

Kad se mesto sveže otvori – često se cimaju BAŠ da sve bude top. I usluga, i hrana, i atmosfera, sve.

Ali onda, kad se dosegne neka percepcija uspeha i promene 2-3 garniture zaposlenih, kvalitet počne da pada strmoglavije od mog raspoloženja kad sam gladna. Kad se ovo mesto otvorilo, dosta ljudi kojima verujem za preporuke hrane – su bili oduševljeni. Sada? Uf.

Za početak, naručila sam amareto sour (moj test za koktel majstora) i dobila nekakav bućkuriš, gde čak ni belance nije bilo umućeno u penu, nego se razdvajalo i plivalo po alkoholu koji amareto VIDEO NIJE.

Naručim tartar biftek, dobijem… boga i oca besmislenih dodataka – masline, rukola, kiseli krastavci… garnirung iz pakla, uz loše začinjenu PAŠTETU od žive govedine u najbolju ruku.

Zašto je ovo tolika drama?

Mlevena junetina je najčešće mlevena sa sve površinom mesa, što znači da su bakterije koje se potencijalno nalaze na površini, sada svuda u mesu. NE ZNAM da li je ovo mesto to tako uradilo, ali me brine.

Moje društvo se slično provelo sa svojim izborima hrane i jedini razlog što mesto nije dobilo nulu jeste lep enterijer i baaaaš prijatna konobarica.

Ocena: 2 od 10

Shangrila Restoran

Ne jednom, već dvaput sam ovom mestu dala šansu, na nagovor ljudi koji su bili radoznali. Lepo se kaže da je radoznalost ubila i mačku i mečku…

Prvi put sam kod njih otišla na sushi na pokretnoj traci.

Došla sam i na nigiriju dobila barenu belu ribu, tunu iz konzerve u algama, roll sa kiselim krastavcem i gledala kako pored mene prolazi pohovana kraba iz Maxija i surimi krabe u 100 oblika (super jeftin u marketima). A kao fensi sushi mesto. Plus što ekrani na stolovima i dugmad za plaćanje služe za ukras. Baš ali baš sam se razočarala.

Ali oke, dosta ljudi je reklo – pa dobro, jela si to preko, imala si previsoka očekivanja, probaj im kinesku.

Pa jesam.

Ovaj put, još gore i grđe.

Naručila teletinu na vrelom tanjiru i stir fry nudle sa piletinom.

U restoranu koji je 10% zauzet (ako i toliko).

Hrana je došla nakon „samo“ 90 minuta. Konobar, koji je prefin, izvinjavao se kad je najzad doneo, ali džaba izvinjenja, kad čak ni jela nisu došla u isto vreme.

Pomislila sam da naručim i neki krompir naknadno, al sam se uplašila da ću čekati da ga iskopaju…

Nudle su bile pre svega i najviše masne. Ukus im je poput onih iz Foody-a, a koštale su dobrano preko.

Teletina je došla na alu foliji (što ni u jednom drugom kineskom restoranu nisam videla) nešto iseckano na super sitno, nešto u ogromnim trakama, povrće je bilo oke, al za 1.600 dinara sam očekivala dobar obrok. Ovo bi eventualno prošlo kao predjelo.

Hrana je jestiva, al za ove cene očekujem više.

Biser dana: Na prvoj strani menija stoji opomena za goste da ne kradu escajg. Ja sve mislim da jadni gosti nisu krali, nego od muke jeli escajg dok ekipa ulovi hranu i donese je za sto.

Ocene: 3 pa 0

Jeste imali i vi ovakva iskustva?

Podelite gde, sa kojim jelima, da se mi ostali ne opečemo.

Jedna napomena samo.

Jazavitza je moj žderavi alter ego.

Nastala je jer volim da probam novu klopu i da jedem dobro, a nije imao ko da mi preporuči mesta. Nažalost, influenserima nisam mogla da verujem jer, uvek i svuda im je dobro – ko zna, možda bi i meni bilo da je džaba.

Idem da jedem kad mi se jede, ne najavljujem, ne naplaćujem. Plaćam svaki svoj obrok.

Nisam kuvar, samo neko ko je svašta probao i svuda probao, a voli da jede.