Probala sam krokodila u restoranu u kom za 22 evra možeš da jedeš mesa koliko hoćeš: Ukus sam opisala u tri reči

Ide ovako: konobari cirkulišu između stolova noseći na ražnjićima naslagan biftek, pileće batake, jagnjetinu, škampe... Kad na stolu vide zeleni znak, prilaze i na licu mesta ti u tanjir seku komade mesa direktno sa roštilja. I tako dok ne postaviš crveni znak - kad praviš pauzu, ili ti je već dosta.

Za 3.200 šilinga, što je 22 evra, možeš da jedeš koliko god hoćeš - fokus je na mesu, na meniju ima čak 16 različitih stavki, ali na raspolaganju ti je i švedski sto sa salatama, prilozima, pecivima, kolačima...

U svemu tome, zamalo da zaboravimo zašto smo došli, da probamo meso krokodila. Zapravo, zamalo da nam promakne, pošto ti žućkasti komadići mesa i nisu delovali naročito privlačno. Srećom, konobari su tamo već naviknuti na prohteve turista, pa je dodatno naglasio o čemu je reč. U sledećem momentu smo s posebnom pažnjom posmatrali te zalogaje nafilovane očekivanjima i pretpostavkama kakvog bi ukusa mogli da budu.

Nije bilo šanse da pogodimo - nakon kraće analize, složili smo se da je "nešto između belog pilećeg mesa i lignje". Dakle, piletina i lignje.

Ne oseća se na ribu i tekstura je potpuno drugačija. Deluje masno i žilavo, ali nije. Belo je, čvrsto i malo "gumenasto" meso na kakvo definitivno nismo navikli. Opet, drugačije je i od jastoga, na primer, mekše je i ukus je blaži.

Navodno, dosta zavisi od toga s kojim je začinima pripremano i na koji način. Ipak, nisam sigurna da bi mi u bilo kom slučaju bilo prvi izbor, čak ni u Africi.