Jedna mama je podelila svoju roditeljsku taktiku koja podrazumeva da joj deca odlaže na spavanje kad su umorna.
Prenosimo njenu priču u celosti.
„Moja deca nemaju satnicu za odlazak u krevet. Jednostavno je. Mi spavamo kad smo umorni. Volim slobodu koju nam to daje. U sedam uveče u svim kućama u zemlji čuju se uzdasi olakšanja jer je stigao deo dana kad roditelji završavaju sa svojim dužnostima i počinje „vreme za mene“.
Ne pomišljajte da vas osuđujem, ne! Ako to funkcioniše u vašoj porodici onda je super. Zapravo znam mnogo porodica koje su procvetale zahvaljujući strukturi. To samo nije moj slučaj…
Pročitajte još:
Moja deca idu u krevet kasno. Kasno se bude. I to je okej. I ja sam noćna ptica.
Oko dva ujutru sam najkreativnija. Uspešna sam autorka i tad se najbolje koncentrišem na pisanje.
Deca vole naše večeri. Svi smo opušteni posle dosta prenatrpanih dana i te sate provodimo čitajući zajedno ili gledamo filmove. Nekad crtamo ili igramo igre. To je uvek posebno vreme.
Počeli smo tako kad sam čula za druge porodice koje žive po svojim pravilima. Prvo sam mislila da su sigurno ludi.
Ali što sam više mislila o tome, više mi je imalo smisla. Odavno sam naučila da su deca često mnogo sposobnija nego što mi mislimo i mogu jako dobro da prepoznaju svoje potrebe. Ovo je samo bio sledeći korak ka tome.
Na početku smo imali nekoliko teškoća.
Moje najstarije dete je odlučilo da nikada više neće spavati. Vodila sam ga, naučila kako da prepozna svoje znake pospanosti, i ukazala mu na to šta se desi kad ostane budan predugo.
Nisam se udaljila od svoje dece ili prestala da im budem roditelj jer nismo imali vreme za odlazak u krevet. Bilo je dosta rada i podrške i vođenja kroz sve to. (Zapravo za mene je odlazak u krevet u sedam uveče bio mnogo lakši. Ali lakše nije uvek i najbolje).
Gotovo smo eliminisali kontrolu i prisilu. I ubrzo su svi ušli u svoj prirodni biloški ritam. I procvetali smo!
Pročitajte još:
Sad su moji sinovi stariji i uglavnom sami odlučuju kad će spavati i kad će se buditi.
Sedim sa svojim devojčicama dok se uspavljuju, pevam, slušam podkaste, čitam knjige dok ne otplove. To su predivni, ušuškani trenuci ispunjeni mirom i ljubavlju.
Moj sin je prošao kroz isti proces dok nije napunio osam godina i shvatio da nije umoran sve dok ja ne počnem da radim. To je u redu – sad se igra u svojoj sobi dok ne zaspi. Obožava taj mir, vreme apsolutne tišine.
Verovatno je to nasledio od mene.
„Bez ekrana“ je jedini limit u našoj porodici jer smo shvatili da ne mogu da se fokusiraju na govor tela kad su zauzeti na ekranima. Sad isključe gedžete kad se umore i onda se igraju ili čitaju dok ne budu spremni za spavanje.
Odlazak u krevet se obično dešava između devet uveče i jedan ujutru.
Budimo se svi u različito vreme u zavisnosti od toga šta ko ima od obaveza. Ako moramo negde da budemo ili ako smo ranije zaspali – budimo se ranije. Ako smo kod kuće i nemamo planove, spavamo do kasno.
Jednostavno je.
Spavamo kad smo umorni.
Sviđa mi se sloboda koju smo tako dobili.
Volim naše slobodne živote.“
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare