Zoran Stojiljković za Nova.rs: Studenti su brutalno napadani na mirnim protestima, takva represija karakteristična za despotizam

Piše: Biljana Dimčić

- Studenti su brutalno napadani na mirnim protestima. Takav oblik represije karakterističan je za despotizam - kaže za Nova.rs profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i autor Zoran Stojiljković.

Profesor koji iza sebe ima nekoliko knjiga, među kojima su “Sva lica opozicije”, “Srbija traži vođu”, “Građani ili podanici” i s Dušanom Spasojevićem “Između uverenja i interesa”, a decenijama je na FPN-u predavao Političku sociologiju savremenog društva, objašnjava najpre u razgovoru za naš sajt kako se vlada:

- U početku populista uvek dolazi pod plaštom demokratije i pobune protiv elita. Međutim, kad dođe na vlast, počinje da uništava ključne demokratske mehanizme, što tvrdi univerzitetski profesor Džon Kin u knjizi ,,Život i smrt demokratije“. Populističko upravljanje karakterišu tri stvari: grabljenje državnog aparata, korupcija i “masovni klijentelizam”, odnosno razmena materijalnih povlastica ili birokratskih usluga za političku podršku građana, a treći je napor da se sistematski potisne civilno društvo kao konkurent za reprezentovanje interesa - sugeriše profesor Zoran Stojiljković, koji tvrdi da je Srbija kao društvo ozbiljno obolela, što dodatno obrazlaže:

- Naš društveni organizam istovremeno je napadnut od četiri vrste antidemokratskih virusa: bremena autoritarnog nasleđa i idolatrije vođa, tek protodemokratskih vrednosti, klime nepoverenja, kao i dominantnog duha političke pasivnosti i ignorancije. U svojoj knjizi indikativnog naslova ,,Srbija traži vođu“ ističem da dominira uverenje da mi i nismo društvo i ljudi zreli za punu demokratiju. Radi se o društvu neotpornom na njeno autoritarno iskrivljavanje, populističku demagogiju ili zagovaranje vladavine čvrstom rukom brižnog domaćina, odnosno ,,mekim paternalizmom“. Naš prosvećeni apsolutista knez Mihailo Obrenović tvrdio je da njegove Srbe niko neće moći u red uterivati kada postanu obrazovani i bogati. Niti smo postali naročito obrazovani i bogati, a pokazalo se da nemamo ni razvijen demokratski sentiment. Za demokratiju dolaze bolji dani, odnosno krug pristalica demokratije će se širiti tek s jačanjem neautoritarnosti, nacionalne i verske tolerancije, nonkomformizma i sklonosti decentralizaciji i regionalizmu - podseća.

Sve odluke donose se u vrhu

Australijski univerzitetski profesor Džon Kin uveo je u političku teoriju termin ,,novi despotizam“, a upitan da li se stanje u Srbiji može poistovetiti s tim, Stoljiljković kaže:

- Srbija je zemlja autoritarnog populizma u kojoj vlast i vođa zarobljavaju državu. U meri u kojoj postaje ,,spin diktatura”, klizi i ka novoj despotiji. Zajednička karakteristika novih despotija jeste protivljenje konstitucionalnoj, liberalnoj demokratiji. To su, u najboljem slučaju, iliberalne demokratije, zemlje državnog kapitalizma, plutokratije, vešte kontrole medija, pri čemu nema totalne cenzure. Koristeći multimedijalne tehnike, lideri igraju uloge zaštitnika i otelotvoritelja naroda, a to rade sistemom koncentrisane, centralizovane moći na samom vrhu. Spin diktatori ne ukidaju izbore - oni pobeđuju na nameštenim izborima. To je i razlog zašto ove despotije imaju kvalitete fantomske demokratije. Postoji konstantno pozivanje na narod, postoje izbori, ali se u realnosti sve ključne odluke donose na vrhu.

Iako se radi o sistemu arbitrarne vladavine, režim uspeva da ubedi veliki deo populacije da ne postoji alternativa, ukazuje Stojiljković, jer „vlasti deluju za njihovo dobro i brane njihove interese“.

- U novim despotijama ideologija je od drugorazrednog značaja. Postoji politički repertoar uronjen u različite oblike kolektivnog straha od bilo koje stvarne ili fabrikovane pretnje. Čovek koji se u današnjoj Srbiji osvrne malo oko sebe, ne treba da ima oko sokolovo da bi raspoznao elemente novog despotizma, poput korupcije, klijentelizma i protežiranja. Zato se ovaj tip političkog režima ispoljava u formi cezarizma, korupcije, plutokratije i straha. Cezarizam razara javno polje i sferu političke javnosti. Korupcija ruši političke vrednosti, građanske vrline i novac postaje zamena za čast. Cezarizam je, zapravo, tip režima koji je neka vrsta osvete nezrelom, slabom, degradiranom i korumpiranom narodu.

Stojiljković ističe da kumuliranjem kriza, pa i pandemijom i ratovima, raste nepopularnost politike, političara, tradicionalnih partija. Dakle, onoga što bi se moglo nazvati - duboka država.

- Širok luk populacije je istinski besan zbog krize i poluzaposlenosti, a ubeđuju ga da je to rezultat migracija i ugroženosti od neprilagodljivih drugih, opasnih i po našu kulturu. Radi se o širokom spektru ljudi koji žive u devastiranim, deindustrijalizovanim regijama, ili rade na platformama, održavaju kuće, dostavljaju hranu ili šetaju kućne ljubimce. Istovremeno, srednja klasa se sužava i sve je nervoznija. To je veoma toksična mešavina. Onda se pojavljuje demagog koji obećava da ljudi više neće morati da trpe nepravdu, da imaju posla sa tradicionalnim partijama, ekspertima i idiotima, koji prikrivaju svoju dominaciju pozivajući se na političku korektnost. Na kraju i na izdajnike iz redova sopstvenog naroda.

Malograđanski mir

Profesor Stojiljković smatra da, kad dođu na vlast, populisti počinju da razaraju demokratiju:

- Mustra kako se to radi je jasna. Prvo pobedite na izborima i ukrotite pravosuđe, da ne pravi probleme. Ispolitizujete državnu službu, osigurate da policija i bezbednosne službe budu na vašoj strani, a onda ukrotite parlament. Pobedite i na sledećim izborima. Potom, “u ime naroda”, počinjete da koncentrišete moć bogatih i poligarha na vlasti, i za nešto više od decenije možete da načinite ogromnu štetu ustavnoj demokratiji - podseća naš sagovornik.

Javne institucije su, po rečima profesora, uvek prve na udaru, a tipično za nove populiste jeste da napadaju nezavisne medije, razaraju nezavisne državne organe, sudstvo i nikako ne vole klasični demokratski princip podele vlasti.

- Dolazi do simbioze politike i krupnog kapitala, tako da se stvara nova klasa poligarha. Stoga populizam vodi do produbljivanja socijalnog jaza između bogatih i siromašnih. Međutim, plutokratska priroda režima prikrivena je redistributivnim davanjima, odnosno klijentelizmom i partijskim zapošljavanjem. U srcu režima je korupcija - odnos protekcije i lojalnosti. Sistem omogućuje pristojan život širokom sloju ljudi. Kin ih, koristeći feudalnu terminologiju, zove vazalima. Radi se o ljudima koji su do savršenstva razvili veštine stvaranja privatnih utočišta za svoje familije i prijatelje u nedemokratskim režimima koje prećutno podržavaju. Oni su kičma novog despotizma dokle god se prema aktuelnoj vlasti odnose pasivno. Istovremeno su kritični prema demokratijama u kojima je politička moć podeljena, pa zagovaraju i podržavaju čvrstorukaška rešenja, dok im se ne narušava njihov (malo)građanski mir. Šta je u pozadini priča o „Krušiku“, „Jovanjici“ ili Belivuku? Ili o onima koji dobijaju sve poslove - podseća profesor Stojiljković.

Kad je pisao knjigu ,,Srbija traži vođu“ ideja je bila da se naprave portreti političara. Naglašava da su nakon obnove višepartizma kod nas političari imali podršku bar pola miliona birača.

- No, na političku putanju i smer kretanja Srbije uticali su samo Slobodan Milošević i Zoran Đinđić, što je prekinuto njegovim ubistvom. Indikativno je da ni Milošević nije imao sudbinu da se u političkoj penziji bavi unucima. Od onih koji su u vreme pisanja knjige, 2016. godine, „drmali scenom“ danas je, dužinom vladanja, populističkim repertoarom i svojim sveprisustvom pomena vredan samo Aleksandar Vučić - kaže Zoran Stojiljković.

Bonus video: Zoran Stojiljković