0
Imam sličan vrednosni sud kao brazilski pesnik Mario de Andrade: "Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama", kaže za Nova.rs slikar i ilustrator Slavko Krunić koji je predstavio na 65. Sajmu knjiga delo "Uprava neukaljanih časti" sa svojim najznačajnijim radovima, a koje prate priče Mirjane Ognjenović.
– Priželjkujem da se junaci mojih slika smeste u okrilje istorije. Istorijske ličnosti često pamtimo po njihovim slabostima, a likove koji su se našli u knjizi kandidovala je za to određena vrsta nonšalancije, odnos prema sopstvenoj nesavršenosti. Knjiga opservira ljudske mane, ne radi kritike, već da bi pokazala put ka ispravnom životu putem priznavanja pogreške. Izvršnu vlast vodi samokritičnost – kaže umetnik.
O Krunićevim likovima pisali su ranije i drugi književnici poput Davida Albaharija, koji se posle dugo vremena 2020. vratio s knjigom „Lažne bajke“ u kojoj su ilustracije našeg sagovornika:
– Za saradnju između Davida i mene odgovorna je Mirjana Ognjanović, kao i osećaj divljenja koji imam prema njegovoj stvaralačkoj veštini. David je prvobitno, kroz tekst za katalog izložbe mojih slika u galeriji Hexalab, uveo u svet bajki devojčicu koju sam naslikao i nazvao „Knjiški moljac“. Predložio sam da zajedno napravimo knjigu bajki, i nikako nije bilo slučajno da nam se pridružila Mirjana, koja nam je obojici veliki prijatelj. Kao što prijateljstvo stvara bliskost, Davidove bajke su meni približile daleke svetove. Obuzeti osećajem poetskog humora, sve troje smo ovu knjigu stvarali hrleći ka istom cilju: da se i sami uverimo kako pričama nema kraja. Da bajke koje smo nekada slušali i čitali mogu imati beskonačno mnogo verzija. I jednako toliko različitih pouka.
Kao sin Dragiše Krunića, koscenariste čuvenih „Priča iz radionice“, odrastao je slikar i ilustrator uz umetnike poput Milića od Mačve, Zdravka Šotre, Duška Radovića, Miće Popovića, koji su dolazili u očevu neobičnu radionicu/galeriju.
– Moje prve slikarske korake potpomoglo je posebno mentorstvo. Bilo je izvesne naklonosti umetnika i profesora koji su posećivali galeriju u radionici prema meni, ali te simpatije nisu mogle biti podstaknute tek pukim baratanjem olovkama i flomasterima. Morao sam da se dovijam. Osvajao sam njihovu pažnju posebnom veštinom hodanja u rikverc. Mentor mi je bila kompletna radionica. Taj hod unazad simbolično je prisutan i danas. Više sam zainteresovan za prošlost junaka koje stvaram, nego za njihovu sigurnu budućnost – seća se Krunić.
Milić od Mačve je čak na nekoliko slika portretisao članove njegove porodice.
– Slika koju je i nazvao „Krunići“ reprodukovana je u jednoj ranijoj čitanci za osnovnu školu, uz pesmu Ljubivoja Ršumovića koja nosi isti naziv. Još jednom taj čarobni spoj reči i slike…
Krunićevi portreti su vrlo karakteristični, sa krupnim očima, koje, kako ističe, retko šta mogu da sakriju. „Upravo su one stecište njemu tako podsticajnih manjkavosti“.
– Moji portreti, nadam se, dovoljno podstiču raspravu o drugačijim promišljanjima sveta.
Na pitanje o statusu likovnih umetnika u našoj sredini, Krunić kaže da je „veliko dostignuće ostati nepotčinjen aktuelnoj sceni i okruženju“:
– Pravi je uspeh ako vaša dela imaju sopstveni život. Slikarstvo traje kroz vekove, u Srbiji ili drugde i ne kaže se slučajno da slikari pripadaju onoj vrsti ljudi koji duhom nikada ne ostare. Sigurno zahvaljujući tome što su iznad događaja koje nosi vreme. Boje vremenom ne blede i svaka može stvoriti čudo i misteriju – ocenjuje umetnik.
Ostvario mu se san kada je radio ilustraciju za omot albuma „House of soul“ benda „The Toasters“, a sličnu saradnju imao je i sa grupama „Rotterdam ska jazz foundation“, „Dr.Deadlock & Conga line“ i „Deepsteady“. Trenutno radi na vizuelnom izgledu novog izdanja Edina Karamazova.
– Kao najveću nagradu doživljavam rad na omotima svojih omiljenih muzičara. Sada se usuđujem da nadmašim poneku iracionalnu zamisao, jer san je postao neprekidan – zaključuje.
Slavko Krunić je dugo radio i kao di-džej u klubu „Akademija“. Bio je, kako se priseća, deo srećne generacije studenata FLU u Beogradu, tokom čijeg studiranja je postojala „Akademija“:
– Taj klub je studentima nudio mogućnost radnog angažovanja. U popularnoj „Rupi“ subotom sam održavao ska veče. Radost je bila imati uvek popunjen klub sa zadovoljnom publikom, uz redovno prisustvo aktera tadašnje ska, pank i rege scene. Scena je i sada veoma živa, ali je sve manje adekvatnih mesta. Promenila se ekonomija. Cene ulaznica za koncerte su danas višestruko veće, što ograničava, pre svih, mlađu populaciju. Širenje andergraund kulture nažalost je otežano. Zapanjilo me je saznanje da se aktuelna folk muzika uvukla čak i u umetničke škole. Nadam se da je to kratkog daha.
Bonus video: Matija Bećković na Sajmu knjiga