Vojo Stanić napunio 97 godina: Slikam da ne bih pričao

U početku mi je smetalo ono što nijesam znao, a sad mi još više smeta ono što znam! Srećom sam se vrlo sporo razvijao, te sam duže uživao u neznanju, rekao je pre devet leta Vojo Stanić, legendarni slikar i akademik, koji danas puni 97 godina.

Dan ne može da zamisli bez kratkog espresa, čaše crvenog vina i lule u „Nautici“ i „Stanici“ na Škveru. Vrlo retko daje intervjue. Kad pristane na razgovor sa novinarima, priča iskreno i duhovito. Svojevremeno je izjavio da ne voli mnogo da priča, jer i slika zato da ne bi pričao.

Za „Politiku“ je 2016. prohujale decenije sumirao na ovaj način:

„Moj život, da budemo iskreni, ulepšavaju i, takozvani, ružni događaji. Zato ću, ako imam sreće, još dugo živeti lepo dok ne umrem, a posle toga ću biti mrtav milijardu godina. Zato ne žurim na onaj svet, a pogotovo ne u raj, jer, u paklu se, verovatno, događa sve ono što je zabranjeno. Pa me tu čekaju i svi moji prijatelji.“

Rođen je 1924. u Podgorici a odrastao je u Nikšiću. Diplomirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, 1951.godine. Par godina kasnije odlazi u Herceg Novi, gde i danas živi, i potpuno se posvećuje slikarstvu. Umnogome na to je uticao njegov put u Pariz 1958. godine kada se upoznaje sa nasleđem nadrealista, kao i boravak u Rimu 1973. i 1974. godine, gde će na svoj način doživeti metafizičke slike De Kirika. Član je Crnogorske akademije nauke i umetnosti. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj slikarski rad. Ima skoro 80 samostalnih i više od 150 kolektivnih izložbi. Pored samostalnih izložbi u Beogradu, Podgorici, Oslu, Rimu, Novom Sadu, Cetinju, Motuvanu, Herceg Novom, Bolcanu, Somboru, Svetom Stefanu, Berlinu, Zagrebu, svojim radovima predstavljao je Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1996. godine.

Stanićeve slike su često smeštene u Sredozemlje, a likovi na njima su obični, mali ljudi. Mogao je da bira gde će da živi, a on je odabrao da se vrati u svoju Crnu Goru.

„Uvijek mi je bilo najvažnije da slikam. Od toga živim. A uspješnim se smatra onaj slikar koji može da živi od svog rada. A što sam se vratio?! Pa, gdje bih drugo, a?! Nikada nijesam volio velike gradove. Nije to za mene. Mala mjesta su udobna, svi se poznaju. Tu naučiš da primjećuješ ljude. U Herceg Novom, recimo, umre čo’ek koga ne znaš, ali, viđao si ga svaki dan, pa si, na neki način, proživio i njegov život: razmišljaš gdje ide, koga voli, zašto je tužan ili srećan. Ponekad je dovoljno primijetiti da nekoga nema, je li?!… Pored toga, vazda sam volio more. Kada duva jugo, kod mnogih ljudi to izaziva depresiju; ja uživam. Volim i da jedrim, e…“

U pomenutom intervjuu Slavku Trošelju za “Politiku”, pre pet godina, rekao je da obožava more i grad koji se neprestano ogleda u vodi:

„A more mi daje utisak večite slobode. Kad sam mogao da vozim jedrilicu imao sam utisak, na otvorenom moru, da sam otišao u neki drugi samo meni poznat svet. Obožavao sam gledanje u pučinu kad mi se pogled ne vrati nego odluta u nepoznato. Volim i sve vremenske prilike, pa i neprilike na moru. More je ogledalo neba. Ono neprestano menja svoju površinu i deluje, bar za mene, kao neprestani izvor života. Ja ne mogu da verujem da postoje ljudi koji ne vole more.“

U kafeu „Stanica“, Stanića su novinari iznenadili tortom za 95. rođendan.

„Nemam ja šta da slavim rođendan, rođendani se slave kada si mlad, a ne kad imaš sto godina. Stid me koliko puno godina imam, mada ih nisam nikada krio – kazao je Vojo za taj portal gaseći svećice. – u svom stilu je za portal Herceg Novi Cool rekao je tada veliki Vojo Stanić kada je napunio 95 godina.“

Navodno je, kad je zakoračio u desetu deceniju života, jednom svom prijatelju rekao da je „odlučio da živi do kraja života“.

Baš povodom njegovog 95. rođendana, Zoran Živković je u „Pečatu“ podsetio na zanimljivu anegdotu. Na jednoj od prvih Stanićevih izložbi u Beogradu, čuveni slikar Mića Popović je, očaran onim što je video, poželeo da kupi jednu od izloženih slika. Vojo ga je odbio rečima:

„Ne dolazi u obzir. Ako ti se sviđa, dođi kod mene u Novi, pa sam naslikaj, sve se vidi s mog balkona“.

U intervjuu za „Vreme“, u septembru 2012. godine, objasnio je kako stvara:

„Kao što postoje prizori koje sam prenio na platno gledajući ih kroz ovaj prozor, tako ima i onih koje sam sam izmislio, koje nikada nijesam vidio. I to je dobro. Ti i ja, recimo, odavde, sa ovog prozora možemo da vidimo palme, more, brodove, nebo, oblake, ljude koji šetaju, boje, perspektivu, milion stvari; ti ćeš možda zapaziti kolorit, brod ili jedrenjak; nasuprot tebi, zablijesnuće me lice nekog muškarca ili žene. Hoću da kažem da je najbolje pustiti sjećanje da samo napravi selekciju. Od te velike slike uvijek ostane nešto i najpošteniji si ako slikaš po tome što je ostalo.“

Družio se sa Milovanom Đilasom i Ivom Andrićem, a voli da istakne i prijateljstvo s Emirom Kusturicom. Ispričao je da je režiser hteo da kupi jednu njegovu sliku koja mu je zapala za oko na izložbi na Svetom Stefanu, ali nije imao dovoljno novca, jer je Vojina supruga Nada bila ta koja je određivala cenu. Kusturica je čvrsto rešio da kupi tu sliku i doneo mu željenu sumu.

„I dali smo jedan drugom ruku koju ja nikad neću pustiti kao ni on moju. To prijateljstvo je večito.“

U tom intervjuu je rekao i ovo:

„Volim život i žao mi je što ću umrijeti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi, a izgleda da hoće. Mada, vazda velim da ne idemo nigdje. Sve što se vidi i čuje, traje vječno.“

Vojo Stanić i danas sedi na Škveru i lagano ispija espreso… I voli život.