Podeli:
Foto:Wikimedia.org

Kad je onog petka Hrist krenuo tegobnom stazom ka Kalvariji, noseći na svojim plećima krst na kojem će nešto kasnije biti razapet, na glavi je imao trnov venac. Time su mu se narugali moćnici, jer je tobože hteo da pribavi zemaljsku vlast.

Sa obe strane su stajali njegovi sunarodnici, stanovnici Judeje. Šibali su ga rimski legionari (zemljom je vladao rimski gubernator Pilat), Isus je povremeno, pod teretom i šibama, posrtao i nemoćan zastajkivao. Pre toga, kad je Hrist izveden pred rimski sud, njegovi učenici, apostoli, su se svi, sem jednog što se dobro skrivao, razbežali. Kad je šesti put zastao, kaže legenda (a sve je iz davnih dana legenda, od kazivanja Starog i Novog zaveta do homerovskih epova o Ilijadi i Osiseji), iz svetine koja je većinom upućivala pogrde i bacala blato na mučenika, izdvojila se jedna mlada žena i dala Hristu svoj rubac da obriše oznojeno i krvavo čelo. Njeno ime je bilo: Veronika.

Ovaj veličanstveni gest hrabrosti i milosrđa, u atmosferi mržnje i progona (rulja, to iskustvo kaže, uvek podržava najveće nepravde i nepodopštine silnika na vlasti), ravna je moralnoj pobuni Sofoklove Antigone, njenoj istrajnosti da po cenu smrti ne izda moralnu pouku otaca.

U kanonskim jevanđeljima Novog zaveta ne pominje se Veronika, što nije nikakav dokaz, jer su jevanđelja u današnjem obliku zapisana tri četiri veka nakon Hristove smrti. O Veroniki se javljaju zapisi u dvanaestom veku, nekoliko katoličkih redova se bore oko relikvije, Veronikin rubac je nestao iz kapele u vatikanskoj bazilici Svetog Petra, i danas se nalazi u jednom katoličkom samostanu usred alpskih brda. Papa Benedikt XVII, Bergoljov prethodnik, je jedan dan u crkvenom kalendaru obeležio Veronikinim imenom.

Za Veronikin gest sam saznao iz jedne davno napisane pesme hrvatskog pesnika Danijela Dragojevića (1934), čiji dometi po mom skromnom sudu mogu stati uz dela Tina Ujevića, Rastka Petrovića, Crnjanskog ili Nastasijevića.

Pomislio sam na Veroniku ovih dana kad smo slavili veliki praznik, Uskrs, svi, vernici i oni drugi (po ubeđenju sam agnostik, ali to je i moj praznik). Ovo je nesrećno proleće, pritisnuto svetskom pandemijom koja nam je pomerila živote, a mnogima ga i oduzela.

O Uskrsu su govorili verske glavešine, doktori teologije (nekad se to zvalo veronauka, ali sad to zvuči učenije), bogomoljci i čuvari nacionalne tradicije, srpstva i mitskog junaštva. Često se ovih dana pominjao Uskrs kao najradosniji praznik što je besmislica. Jer Božić obeležava roždestvo Hristovo, i to može da bude najradosniji praznik, ali Uskrs je praznik velikog bola i ispaštanja Sina gospodnjeg. Važan, ali nije najradosniji.

Pročitajte još

I pričalo se o svemu, o odbrani Kosova (ne damo ga, kunu se, e sada mi je laknulo kad vi to kažete), o pričesti (evharistiji) iz jedne kašike, zaboravili smo da je to simboličko poistovećenje sa paćenikom. Najmanje o Hristovoj patnji i žrtvi, kao poruci čovečanstvu zbog koje se sve to i slavi. Jer Hrist je i stradao zato što se nije povinovao zemaljskoj vlasti. To možda i ne godi većini današnjih vladika, spremnih na svaku vlast „jer je od Boga“ (izvučeno iz konteksta, smišljeno).

A ne pamtim kad je u pravoslavnim učenjima pomenut moralni primer Veronike. Nju nikad ne pominju ni glasnogovornice novih rodnih studija, što je moćna teorijska grana na mnogim univerzitetima. Možda sam nešto preskočio u lektiri, ali u knjigama Džudit Batler ili Naomi Klajn, nema pomena ni Antigone, ni Jovanke iz Orleana, pa ni značajnih mislilaca novijih vremena koji su se zvali Hana Arent ili Suzan Sontag. Ove dve ličnosti nisu pristajale da budu istrgnute iz istorije filozofske misli, nasuprot muškom rodu. O prenebregavanju po ovom modelu nedavno je duhovito progovorila američka kritičarka Manola Dargis. Kako ona kaže, kod zagovornica rodnih studija rod je prerastao u žanr (igra reči, gender-genre). Ali to je sada druga tema.

Komentari

Vaš komentar