Podeli:
Mikelanđelo Merizi da Karavađo, Večera u Emausu, 1601, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Nacionalna galerija u Londonu, iako zatvorena, odlučila je da svojim posetiocima upriliči virtuelnu turu "Uskršnja priča" kojom će ih provesti kroz slike iz svoje kolekcije iz ciklusa Hristovog stradanja.

Ciklus Hristovog stradanja (ili Hristovih muka) u istoriji umetnosti naziv je za niz od 12 scena slikanih nizu u hrišćanskim hramovima kojima su opisani događaji neposredno pre, tokom i posle Raspeća. Do 13. veka negovana je slična umetnost i na Istoku i na Zapadu (po sadržaju, ne i stilu), a nakon toga ove dve struje se razilaze i katolička crkva počinje sa stvaranjem svoje umetnosti.

Sa manjim varijacijama, u ciklus Hristovog stradanja, i u katoličanstvu i u pravoslavlju, ubrajaju se scene Tajne večere, Pranja nogu, Molitve na Maslinovoj gori, Judinog izdajstva, Petrovog odricanja, Suđenja Hristu pred Anom (Kajafom/Pilatom/Irodom…), Ruganja Hristu, Puta na Golgotu, Podizanja na krst, Skidanja s krsta, Polaganja u grob i – jedine koja nije opisana u Jevanđelju – Oplakivanja Hristovog (na zapadu poznatog i kao Pijeta).

Scene Raspeća, Vaskrsenja i Vaznesenja, koje takođe pripadaju ovom narativu, deo su drugog ciklusa, Veliki praznici.

Za razliku od crkava, gde se ciklusi slikaju po tačno određenom redosledu i na tačno određenom mestu, galerije nemaju običaj – najčešće ni dovoljno slika – da pokriju sve scene i izlože ih u nizu. Međutim, Nacionalna galerija odlučila se da napravi izuzetak i ponudi svoju verziju Hristovog stradanja ili, kako je to nazvala, Uskršnju priču (klikom na naziv slike možete da odete na sajt galerije i uvećate je).

1. Andrea Mantenja, Molitva na gori, 1455-6.

Andrea Mantenja, Molitva na gori, 1455-6, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Svestan da ga je Juda izdao, Hrist je otišao iz Jerusalima u obližnji Getsimanski vrt, ispod Maslinove gore, da se moli. Na oblaku ispred njega nalaze se heruvimi koji nose instrumente njegovog mučenja i, naposletku, stradanja. Trojica učenika, Petar, Jakov i Jovan, koji treba da čuvaju stražu, zaspala su.
U drugom planu, iza gradskih kapija izlazi grupa vojnika, predvođena Judom, sa zadatkom da uhapsi Isusa.

Mantenja je tako uspeo da, pomoću pejzaža, na jednoj slici ispriča nekoliko različitih narativa, stvori dramu i nagovesti protok vremena.

2. Ugolino di Nerio, Izdaja Hrista, 1325-8.

Ugolino di Nerio, Izdaja Hrista, 1325-8, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Ploča je deo serije od četiri scene sa najnižeg dela oltara iz Crkve Sv. Krsta iz Firence. Predstavlja scenu kada su Hrista uhapsili rimski vojnici. Oni su na desnoj strani kompozicije, u detaljno oslikanim oklopima (imali su srebrne šlemove koji su vremenom potamneli). Bradati muškarci sa leve strane su glavni sveštenici iz jevrejskog hrama.
Juda, organizator hapšenja, nalazi se u središtu scene i ljubi Hrista u obraz – unapred dogovoren znak sa vlastima: “Koga ja cjelivam, onaj je: držite ga i vodite ga čuvajući (Marko 14: 44-45).
Istovremeno, Isus prekoreva Sv. Petra koji napada jednog muškarca sečivom.

3. Rembrant van Rajn, Evo čoveka (Ecce Homo), 1634.

Rembrant van Rajn, Evo čoveka (Ecce Homo), 1634, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Latinski naziv slike zapravo su reči Pontija Pilata (Jovan, 19:5), rimskog namesnika Judeje, koji je bio sudija na Hristovom suđenju. Ovde je on prikazan u turbanu, kako nudi Hrista masi okupljenih. Slika odražava grozničavu atmosferu ovog nameštenog suđenja i njom dominiraju prizori zemaljske moći i vlasti. Hrist je neznatno viši od svojih porobljivača – on je i jedina figura sa slike koja gleda nagore, prema “istinskom sudiji”, Bogu.

4. Dijego Velaskez, Hrist posle bičevanja, 1628-9.

Dijego Velaskez, Hrist posle bičevanja, 1628-9, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Vidimo trenutak nakon što su Hrista išibali rimski vojnici i otišli, ostavivši bičeve na podu. Hrist je pao na pod, ruku i dalje privezanih za stub, sa omčom oko vrata, slomljenog tela, povijene glave i izraza lica kojim pokazuje koliko je izmožden i koliko pati. Na telu, na podu i na stubu vidljive su krvave mrlje, a ono najgore kao da je ostalo skriveno u senci.
Ovo je neobična scena, jer se Hrist uglavnom slikao tokom čina šibanja, ne nakon toga.

Ovde vidimo i dečaka, koji predstavlja hrišćansku dušu, sa svojim anđelom čuvarom. Anđeo nežno upućuje dečaka da razmišlja o patnjama Isusovim; on kleči, sa rukama kao u molitvi, i gleda Hrista sa tugom.
Hrist uzvraća pogled dečaku, a zrak svestlosti ide iz njegove glave ka dečakvoom srcu. Kombinacija Hrista, anđela i duše retko je viđana na slikama, mada se neki primeri mogu naći kod umetnika 17. veka koji su radili u Sevilji, gde je Velaskez proveo prve godine svoje karijere.

5. Rafaelo, Raspeće, oko 1502-3.

Rafaelo, Raspeće, oko 1502-3, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Jedno od najranijih Rafaelovih dela, naručio je trgovac vunom Domeniko Havari za svoju grobnu kapelu u Umbriji posvećenu Sv. Jeronimu.

Dok Hristovo telo visi sa krsta, dva anđela balansiraju na tankim srebrnim oblačićima i skupljaju krv iz njegovih rana u zlatne putire, poput onih iz kojih se na pričešću pije vino.

Sunce i Mesec su istovremeno na nebu i simbolišu pomračenje koje se podudarilo sa Isusovom smrću. U podnožju krsta su Sv. Jeronim i Marija Magdalena, koji gledaju nagore, sa poštovanjem i sažaljenjem, dok Bogorodica sa leve strane i Jovan Jevanđelista sa desne gledaju u posmatrača, kršeći ruke u bolu.

Rafaelo je bio pod velikim uticajem Pjetra Peruđina; prihvatio je njegova mala, ovalna lica i gestove rukama, harmoniju i čistoću kompozicije i prilagodio ih svom stilu, dodajući im mekoću i prefinjenost.

6. Majstor oltara Sv. Vartolomeja, Skidanje s krsta, 1500-5.

Majstor oltara Sv. Vartolomeja, Skidanje s krsta, 1500-5, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Skidanje tela sa krsta dešava se u, naizgled, nekoj plitkoj pozlaćenoj niši. Okreatn dečko, na vrhu kompozicije pokušava da pridrži Hristovu ruku dok se drugom sam drži o krak krsta, a stopalom se zakačio za za drugu stranu kako se ne bi sunovratio.

Josif iz Arimateje, koji je ponudio svoju porodičnu grobnicu za sahranjivanje Hrista, pridržava mu gornji deo tela, dok donji prihvata Nikodim koji je, prema Jevanđelju, verovao da je Hrist Božji sin.

Bogorodica je, skrhana, pri tlu, i pridržava je Jovan Jevanđelist, dok Marija Magdalena, koja jedva stoji od šoka i bola, koščatom šakom pridržava glavu. Svima im na licu sijaju suze.

Majstor oltara Sv. Vartolomeja bio je nizozemski slikar aktivan u današnjoj Nemačkoj između 1475. i 1480. O njegovom životu, čak ni imenu, ništa se ne zna, sem da je imao toliko upečatljivu ruku da su istoričari umetnosti uspeli da uđu u trag njegovoj slikarskoj karijeri. Danas ga znamo po oltaru koji je radio za Crkvu Sv. Kolumbe u Kelnu.

7. Anibale Karači, Oplakivanje Hrista, oko 1604.

Anibale Karači, Oplakivanje Hrista, oko 1604, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Možda i najdirljivija slika sa temom Pijete iz Nacionalne galerije u Londonu – oplakivanje mrtvog Hrista nakon skidanja s krsta. Ovoj temi Anibale Karači često se vraćao, naročtio u poslednjoj deceniji svog života.

Ovde ruka beživotnog Hristovog tela počiva u krilu njegove majke, dok pometena Marija Magdalena kleči sa desne strane, podignutih ruku i otvorenih usta, kao da ispušta tihi jecaj. Između njih dve, starija žena pruža ruke ka Bogorodici koja kao da se onesvestila od bola, dok je pridržava devojka plave kose.

Kompozicija je izgrađena na jakim dijagonalama i naše oko je vođeno bojom, pogledima i izrazima lica. Anibale je umešno usmerio našu pažnju na svaku figuru posebno i njenu emotivnu reakciju. Njegova sposobnost da slika različite emocije upravo je ono čemu se najviše dive ljubitelji ove slike.

8. Sisto Badalokio, Hrista nose do groba, posle 1609.

Donji red, slika u sredini, Foto: printscreen/nationalgallery.org.uk

Hristovo telo skinuto je sa krsta i sada ga nose u pokrovu do mesta gde će biti sahranjen. Glava mu počiva na ramenu, a bledo, skraćeno telo je fokus čitave pratnje figura u žalosti, gde svaka na drugačiji način izražava svoju tugu.

Ova mala slika je rađena na bakru i umetnik je iskoristio reflektivnu prirodu materijala da prikaže noćnu scenu, gde je tama pećine u kontrastu sa treperavom svetlošću koju pruža baklja.

9. Mikelanđelo, Polaganje u grob, oko 1500-1.

Mikelanđelo, Polaganje u grob, oko 1500-1, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Ovo je jedna od, pretpostavlja se, samo tri preživele štafelajne (prenosive) slike velikog firentinskog majstora i prikazuje Hristovo telo koje nose u grob. Verovatno je rađena za pogrebnu kapelu Crkve Sv. Avgustina u Rimu i naručena 1500, a ostala je nedovršena jer se Mikelanđelo sledeće godine vratio u Firencu.

Istoričari umetnosti nisu jednoglasni kada je reč o identitetu figura. Osoba sa leve strane u crvenoj odori može biti Sv. Jovan Jevanđelista. On nosi Hristovo telo umotano u trake, u čemu mu pomaže jedna od tri Marije.

Čovek iza Hrista je ili Josif iz Arimateje ili Nikodim. Druga od tri Marije, verovatno Marija Magdalena, sedi na zemlji. Prazan prostor sa desne strane verovatno je bio namenjen za Bogorodicu koja kleči. Druga ženska figura sa desne strane je verovatno treća od tri Marije, Isusova učenica Marija Saloma.

10. Jakopo di Ćone, Vaskrsnuće, 1370-1.

Jakopo di Ćone, Vaskrsnuće, 1370-1, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Slika je deo velikog oltara iz četiri reda, rađenog za hor Crkve San Pjer Mađore u Firenci. Na ovoj ploči vidimo usnule rimske vojnike, postavljene da čuvaju Hristov grob od pljačkaša.

Hrist je ustao iz grobnice i nosi belu zastavu sa crvenim krstom, simbol vaskrsnuća. Poklopac groba je i dalje zatvoron, čime je naglašeno čudo vaskrsenja – nešto za šta vojnici ne bi bili spremni čak i da su budni. Hrist nosi belo-zlatni ogrtač, koji bi sijao pod svećama na zlatnoj pozadini, čime bi još više bila pojačana nebeska priroda događaja.

11. Ticijan, Noli me tangere, oko 1514.

Ticijan, Noli me tangere, oko 1514, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Ustao iz mrtvih, Hrist se javlja svojoj neutešnoj učenici, Mariji Magdaleni, u Getsimanskom vrtu. Isprva je od njega pomislila da je baštovan, ali onda mu je pružila ruku, u čudu. Hrist joj kaže: “Ne dohvataj se do mene” (Jovan 20: 14-18), jer je vreme da njegovi sledbenici puste njegovo zemaljsko prisustvo i sačekaju silazak Svetog duha.

Kolorit i način na koji su figure smeštene u prirodni pejzaž odražavaju stil Đorđonea, sa kojim je Ticijan zajedno učio.

12. Mikelanđelo Merizi da Karavađo, Večera u Emausu, 1601.

Mikelanđelo Merizi da Karavađo, Večera u Emausu, 1601, Foto: Wikimedia.org/ The National Gallery, London

Trećeg dana po raspeću, dva jevrejska učenika šetala su Emausom, kad su srela vaskrslog Hrista. Nisu ga prepoznala, ali te noći, za večerom, on “uze hljeb i, blagoslovivši, prelomi ga i dade im; Tada se njima otvoriše oči i poznaše ga. I njega nestade” (Luka, 24: 30-31).

Karavađo je jednu od najimpresivnijih domaćih religioznih slika naslikao na vrhuncu slave. Briljantno je uhvatio dramatični vrhunac priče, trenutak kada su učenici konačno videli ono što im je bilo sve vreme pred očima. Njihovi gestovi održavaju začuđenost: jedan samo što nije iskočio iz stolice dok drugi širi ruke u neverici. Ogoljeno osvetljenje podvlači dramsku snagu scene.

U svom tipičnom “prizemnom” stilu, Karavađo je učenike prikazao kao obične ljude iz radničke klase, sa bradama, izboranim licima i u prnjama, u kontrastu sa mladalačkim, ćosavim Hristom, koji kao da je došao sa drugog sveta.