Jedan je „Stanković“, zaista! Za sve one koji su prošli kroz ovu školu – jedno je sigurno: svako je dotaknut čarobnim duhom ove slavne Muzičke škole, koja spada u red najstarijih i najčuvenijih obrazovnih umetničkih institucija u regionu i šire. Briljantni solisti, kamerni i veliki orkestarski sastavi, klasika i džez, deluju sa uspehom zajedno u ovom stvaralačkom pedagoškom pogonu, krupnog zamaha. Muzička škola „Stanković“ slavi u utorak 15. marta u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine svoj 111. rođendan zvanično, a čak 141. godišnjicu po redu, uronimo li u njene dokumentovane prapočetke. I ima tu još nešto – rokenrol! Odličan povod da o „Stankoviću“ porazgovaramo sa direktorkom škole Vanjuškom Martinović.
Muzička škola „Stanković“ ovog 15. marta obeležava 111 godina svog postojanja, pod sloganom: 1 za muziku, 1 za ljubav, 1 za večnost – JEDAN JE „STANKOVIĆ“! Reč je o zaista krupnoj godišnjici, možemo reći i u svetskim razmerama. Kako sve to vama izgleda?
Pre svega, izgleda mi neverovatno da uopšte imamo koncert (smeh). Protekle dve godine – a vanredno stanje 2020. uvedeno je baš 15. marta, na naš Dan škole, dakle na dan kada je trebalo da se održi naš veliki koncert – promenile su živote svih nas, plašim se nepovratno. U tom smislu, možda par godina i nije naizgled neka velika vremenska pauza, ali svet je svakako postao drugačije mesto za veoma kratko vreme. Prošle godine trebalo je da proslavimo „okruglu“ godišnjicu, 110 godina postojanja, ali zbog izrazito loše epidemiološke situacije to nije bilo moguće, bar ne na način kako smo želeli da je obeležimo. No, kako život to uvek namesti, desio se ove godine taj odličan broj 111, pa smo odlučili da ovo bude ta naša velika godišnjica, a slogan je nastao sasvim prirodno, iz osnovnih principa koji nas u „Stankoviću“ vode.
Da se malo podsetimo – Muzička škola „Stanković“ zvanično je osnovana 1911. godine, ali njeni prapočeci sežu još mnogo dalje – čak u 1881. kada je i začeta ideja o školi u okviru Pevačkog društva „Stanković“, što će reći da se približavate skoro veku-i-po postojanja! Šta još možete da nam kažete o tim istorijski značajnim datumima za školu?
Da, zaista zvuči neverovatno da gotovo vek i po postojimo i sve vreme trajemo nesmanjenim intenzitetom. Od Pevačke družine koja je okupljala najuglednije Beograđane tog doba, preko Pevačkog društva koje je bilo, današnjim jezikom rečeno, prava mala korporacija, u čijem su sastavu radili škola, hor, orkestar, balet, muzej i knjižnica sa razvijenom izdavačkom delatnošću, do posleratnog perioda kada je Škola postala naslednik Društva i u tom trenutku bila jedna od retkih obrazovnih institucija u bivšoj SFRJ koja je imala simfonijski orkestar.
Danas smo tu gde jesmo, svake godine sa novim đacima, nekim novim mladim ljudima koji ulaze u divni svet muzike i umetnosti, i sa nekim novim zvezdama koje se nekad očekivano, a nekad sasvim neočekivano razvijaju pod budnim okom odličnog nastavnog kadra. No, ne treba zaboraviti da je Škola nastala kao tekovina velikog ugleda Pevačkog društva, osnovana je pod pokroviteljstvom kralja Petra I Karađorđevića, a njen prvi direktor bio je čuveni kompozitor Stanislav Binički. Nakon njega – na čelo ustanove i među članove kolektiva – dolaze ljudi koji su i doslovno pisali istoriju srpskog muzičkog i uopšte umetničkog obrazovanja, poput Emila Hajeka, Petra Stojanovića, Milenka Živkovića, Luja Daviča, Stane Đurić Klajn i još mnogih drugih velikana, te je nama koji smo stigli posle, i koji smo danas tu, ostavljena velika obaveza da nastavimo ovako trasiranim putem i ne izneverimo one koji su nam omogućili da budemo ovo što jesmo.
Čuli smo da „Stanković“ ima naraskošniji izbor odseka i instrumenata, koje deca mogu da nauče da sviraju, što je retkost i u regionu. Možete li da nam, bar ovlaš, nabrojite instrumente i sve jedinstvene mogućnosti za napredak u okviru škole?
Da, zaista, u našoj Školi deca jedino ne mogu da uče tubu i tamburu, a svi drugi instrumenti, pa i oni veoma retki, su tu: poput trombona, harfe, horne, oboe, fagota, orgulja… Naročito želim da istaknem i postojanje Džez odseka u našoj Školi, prvog te vrste u jugoistočnoj Evropi, na kom se već celih 29 godina obrazuju fantastični mladi muzičari, koji na najbolji način predstavljaju našu zemlju na prestižnim Džez akademijama i pozornicama širom sveta.
Mnogo se govori i o originalnom duhu „Stankovića“ koga krasi, osim odličnog muziciranja, još i drugarstvo, oduševljenje, plemenitost, solidarnost… Kako vi lično doživljavate taj duh, budući da ste bili najpre učenik, zatim profesor škole, a sada već izvestan broj godina i uspešan direktor?
Kada postanete đak Škole, naročito srednje, odjednom se svuda čuje ta reč „Stankovićevci“. Nakon izvesnog vremena počinjete da shvatate njeno pravo značenje, koje je najmanje vezano za samo ime škole, već u sebi sadrži poseban duh koji se, verujem, od samih početaka neguje u njoj, a to je jedna solidarnost između đaka, ali i između đaka i profesora. Mi se zaista trudimo da deci budemo oslonac u tom osetljivom periodu srednje škole, i da im pružimo ono što moja draga koleginica, školski psiholog Vesna Rokvić, naziva „plišanom adolescencijom“. To se reflektuje i na odnose među đacima – mi smo škola bez nasilja među decom, oni se između sebe veoma podržavaju, raduju uspesima onog drugog i zaista su ponosni na dobre rezultate svih „Stankovićevaca“. Bude tu i kritike, naravno, ali ona je uvek dobronamerna, konstruktivna i sa ciljem da budemo još bolji. Kad smo već kod duha, ja verujem da dobra energija svih velikana koji su prošli kroz školu sigurno zrači i dalje, i pomaže da nam svima osvetli put i pruži podršku u prevazilaženju brojnih svakodnevnih izazova.
A šta su po vama ti najveći izazovi savremenog umetničkog obrazovnog sistema, osim kovid-19 pandemije, naravno?
Najveća bitka koju vodimo je ona protiv mobilnih telefona, kompjutera i društvenih mreža, odnosno vremena koje odlazi u nepovrat, a uglavnom je potpuno neproduktivno. Bavljenje bilo kojom umetnošću zahteva mir, posvećenje, ogromno strpljenje i svakodnevni uporan rad. Danas, nažalost, deca nemaju koncentraciju, a ni svest o tome koliko je neophodno i šta znači „isključiti se“ i satima nemati uvid u „mreže“. Mislim da je to najveća opasnost, jer ukoliko nemate sate i sate provedene sami sa svojom umetnošću – koja god da je u pitanju – jednostavno nema ni načina da uspete.
Možete li da navedete neke od najistaknutijih učenika škole, koji su ’iskočili’ u prvi plan poslednjih godina i ostvarili najzapaženije domete u ime celog profesorsko-đačkog kolektiva, na planu muzike i uopšte?
Ovo je najnezahvalnije pitanje koje ste mi mogli postaviti, jer ću sasvim sigurno nekoga zaboraviti. Ako se fokusiramo samo na nekih poslednjih 10-15 godina, izdvojila bih fantastičnu kompozitorku i perkusionistkinju Kseniju Komljenović – ona je, inače, prva žena sa doktoratom iz oblasti udaraljki u našoj zemlji – koja gradi zapaženu svetsku karijeru, zatim harfistkinju Lenku Petrović – laureatkinju najvećeg svetskog takmičenja u Izraelu, izuzetnog fagotistu evropskog ranga Relju Kalapiša, gitaristkinju Emu Kapor, pijaniste Nikolu Zaringera i Anđelu Dinić, trombonistkinju Saru Kotur, a tu su i sopran Aleksandra Jovanović, tenor Nikola Diskić, još jedna harfistkinja – Irina Pejoska, dobitnica Svetosavske nagrade 2019. godine, džez saksofonista Ognjen Gotovčević, koji privodi kraju studije na Berkliju i zajedno sa Ilijom Mihajlovićem, Petrom Krstajićem, Katarinom Kočetovom i još mnogo njih, sačinjava našu renomiranu džez ispostavu u svetu. Ovo su samo neki od najuspešnijih, nadam se da se neće uvrediti oni koje nisam spomenula, zaista je teško setiti se svih.
Škola „Stanković“ nije samo negovanje visokih izvođačkih dometa, već je to i zgrada, uslovi u njoj – kako se sa tim zadacima nosite?
Verovatno je pitanje zgrade najveća boljka svih nas. Pre 33 godine, daleke 1989. godine, srušen je najveći deo naše zgrade u Kneza Miloša 1a, sa ugovornom obavezom da se u neposrednoj blizini izgradi nova u roku od dve godine. Eto, prošle su čitave 33 godine, nove zgrade nema, a mi nastavu održavamo najvećim delom u prostoru Grada Beograda u Dečanskoj 6. Naša zgrada u Kneza Miloša 1a je pod zaštitom države – tu se nalazi čuvena Svečana sala „Stankovića“ sa par učionica – i ona je bez sumnje svedok istorije i kulture ove zemlje i našeg naroda.
Konačno, vaši gosti na Svečanom koncertu u Kolarčevoj zadužbini 15. marta biće slavni bend Električni orgazam! Učenici Muzičke škole „Stanković“ već su gostovali Orgazmu u izvanrednom dokumentarnom filmu o radu grupe „Evo sada vidiš da može“, u produkciji RTS – ovom prlikom Gile i prijatelji uzvraćaju gostovanje. I to je, svakako, način da se vidici „Stankovićevih“ đaka šire dalje i dalje?
Da, pre svega veliko hvala Električnom orgazmu što su pristali da uveličaju naše slavlje i omoguće našim učenicima još jedan vid profesionalne i umetničke saradnje. U novembru 2020. godine snimao se pomenuti dokumentarac i naši učenici su zajedno sa svojom profesorkom Milicom Tegeltijom sjajno obradili, odsvirali, otpevali, i sa Giletom i ekipom snimili pesmu „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, kojom se ovaj film o 40 godina postojanja Orgazma i završava. U to prilično sumorno pandemijsko vreme, tih par dana je za našu decu bio iskorak u nešto normalno, i sa velikim entuzijazmom su se prihvatili posla. Danas, gotovo godinu i po dana posle toga, Orgazam gostuje na našoj proslavi i učestvuje u obeležavanju našeg važnog jubileja – tako idemo zajedno u neko bolje sutra, učeći i oplemenjujući jedni druge.
Bonus video: Koncert Nemanje Radulovića u Kolarcu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare