0
Umetnost može da nas upozori na mračnu stranu, kako bismo iz toga izvukli pouke. U suprotnom, samo ćemo ponavljati naše greške, u čemu smo, čini mi se, veoma dobri, kazao je danas u Sarajevu Mads Mikelsen.
Danski glumac Mads Mikelsen, koji je trećeg dana 28. Sarajevo film festivala ovenčan nagradom Počasno Srce Sarajeva za doprinos filmu, nakon čega je publika u Letnjem kinu gledala čuveno ostvarenje „Lov“ Tomasa Vinteberga, poranio je i, uprkos silnim žurkama, prijemima, ručkovima, večerama, stigao jutros na Festivalski trg kraj Narodnog pozorišta kako bi se družio sa silnim novinarima i poštovaocima u okviru svakodnevnog programa „Na kafi sa…“
Iako nije pio kafu, već Koka-kolu, kojom, kako je otkrio, započinje svaki dan, strpljivo je, u potpuno opuštenom izdanju, gotovo sat vremena pričao o svojoj karijeri, ulogama, Danskoj, Holivudu, i odgovarao na svakojaka pitanja radoznalih, a uspeo je i da daruje autograme i uslika se s pokojom srećnicom.
Ležerno druženje u centru Sarajeva je, osim što je otkrio svoje jutarnje navike i ipak probao srk „bosanske kafe“, započeo priznajem da nije osoba koja voli da se osvrće na svoj prethodni rad:
– Ponekad pogledam na televiziji neki svoj film, ali samo pet ili deset minuta. I onda promenim kanal. Čak ne volim da gledam ni u budućnost, jer se trudim da živim u sadašnjem trenutku. Iako ima stvari koje bih promenio u svojoj prošlosti, ne obazirem se na to. Šta sam do sada naučio, naučio sam – priznao je glumac, a onda se osvrnuo na sjajnu ulogu koju je odigrao u „Lovu“:
– Iako je crveni tepih samo delić našeg glumačkog posla, zanimljivo je da mi je scenario za „Lov“ Tomas dao u Kanu, baš na crvenom tepihu. Odmah sam rekao da, jer je bio tako divan. U scenariju me je najviše opčinilo što nisam, kako je to običaj, mogao da pogodim šta će se desiti na sledećoj strani – kazao je, a pričajući o svom junaku, profesoru koji je optužen za seksualni prestup pomenuo je kako u javnosti različito poimamo krivična dela:
– Da je opljačkao banku, ljudi bi mu ili čestitali ili bi ga smatrali idiotom, ali ako su u celu stvar umešana deca, naša najveća ljubav u životu, onda je sve drugačije. Najviše me je fasciniralo u scenariju to što moj junak, kada biva optužen za prestup, najpre pasivno reaguje. Da je u Americi i da je samo poljubio devojčicu, odmah bi mu rekli da unajmi advokata. Ali, u Danskoj je drugačije.
Mikelson je istakao i kako rediteljima obično postavlja gomilu pitanja kada radi s njima. Ali s „Lovom“ i Vinterbergom to nije bio slučaj.
– Naš posao kao glumaca jeste da „prevedemo“ zahteve i želje reditelja. Ako reditelj želi da film bude brutalan, ja ću se potruditi da tako bude, a ako hoće da bude sladak film, i to ću ostvariti – rekao je glumac.
A govoreći o saradnji s zemljakom Tomasom Vinterbergom, s kojim je posle „Lova“ radio na Oskarom ovenčanoj „Još jednoj turi„, opet u roli profesora, ali s drugačijim „problemom“, istakao je kako su želeli da tim filmom „istraže sve kvalitete alkohola“:
– Kada tvoj život dođe do mrtvog ugla, ili možeš da odustaneš, ili da, kao mi, četvorica belih, strejt muškaraca u filmu, nađeš način da podmladiš sebe…
I dok su ta dva filma s Vinterbergom Mikelsenu donela priznanja kritike ali i nagrade, osvrnuo se i na zapažen rad s ostalim zemljacima: Tomasom Jensenom Andersonom ili Nikolasom Vindingom Refnom…
– Pojavila se u drugoj polovini devedesetih u Danskoj čitava generacija filmskih stvaralaca koji su poželeli da promene stvari na našem filmu. Uspostavljen je pravi most između reditelja i glumaca. Do tada smo imali osamdesetogodišnjake koji režiraju sedamdesetogodišnjacima, a onda se pojavila nova generacija koja je poželela da zajedno sarađuje i imala sličnu energiju. Nije to bila grupa genija, već smo prosto želeli da na velikom platnu pokažemo svoj identitet – kazao je, priznajući da su u tome imali veliku pomoć države, odnosno Danskog filmskog instituta:
– Imamo sistem finansiranja, zahvaljujući kojem se godišnje realizuje tridesetak filmova. Neki dobijaju više, neki manje, ali bitno je da se rediteljima dodeljuju sredstva, ne producentima da „zeznu“ sve, zbog čega je naša kinematografija procvetala – objasnio je, istakavši da je najponosniji na film „Green Butchers“ Tomasa Jensena, kojeg je nazvao autorom jedinstvene poetike.
A prisećajući se „transfera“ u Holivud, i uloga u Marvelovim filmovima, onim o Džejmsu Bondu, ili „Hanibalu“, „Fantastičnim zverima“ prvo što mu je upalo u oči jeste „ogromno finansiranje“ tih ostvarenja:
– Jedna scena u Marvelovom filmu ima budžet kao čitav jedan danski film. Nebo je za Holivud granica. Ali, odrastao sam gledajući holivudske filmove i zato mi je bilo drago što sam postao deo toga. Međutim, ne bih mogao samo da radim holivudske filmove, i imam sreću da sam napravio ravnotežu – malo Holivuda, malo danska i evropska kinematografija. No, opet neverovatan je osećaj kada držiš mač u ruci, ili jašeš belog konja. I za to sam još dobro plaćen! (smeh)
Ne vidi toliku razliku u radu s holivudskim odnosno evropskim rediteljima jer imaju, kako kaže, istu bazu, istu viziju filma, isti san:
– Ali, što je veći budžet, to više producenata staje iza filma, što može ugroziti rediteljevu viziju. A mi glumci smo tu da rediteljevu viziju prenesemo. Glavna razlika je u tome što ne mogu da zovem američkog reditelja u pet ujutru i da mu predložim svoju ideju, dok u Danskoj to mogu. Mislim da Tomas Vinterberg namerno gasi svoj telefon da ga ne bih zvao u četuri ujutru s još jednom briljantnom idejom (smeh).
I dok često u holivudskim filmovima dobija uloge negativaca, poput one u „Kazino rojalu“, ili „Hanibalu“ opravdava ih tako što ih vidi kao neku vrstu „palih anđela“:
– Dok većina nas na sve te stvari gledao kao na horor, ti moji „pali anđeli“ vide lepotu. Hanibal uživa u svemu što radi, i kaže sebi: „Sutra će bit još jedan lep dan“. Ako ih posmatraš samo kao psihopate, to je pogrešan pristup – naglasio je glumac, dodajući kako nikada nije odbio ulogu negativca zato što mu je bila „previše odvratna“.
– Odbio bih ulogu samo ako je loše napisana! Ako već pominjem Hanibala i sve te negativce, moram da kažem da istoga trenutka kada smo izmislili Boga, izmislili smo i Sotonu. I to zato što smo shvatili da smo kao ljudska bića puni mana. Da umetnosti nije dozvoljeno da uroni u tu mračnu stranu, nikada se ne bismo opametili, nikada ne bismo znali ono što znamo danas. Dakle, umetnost može da nas upozori na mračnu stranu, kako bismo iz toga izvukli pouke. U suprotnom, samo ćemo ponavljati naše greške, u čemu smo, čini mi se, veoma dobri.
Da mu se jednoga dana posreći da stane iza kamere kao reditelj, Mikelsen bi za svoj film, kako je otkrio, angažovao Vinsenta Kasala, Roberta de Nira, Meril Strip. Ili bi se vratio u svoje klinačke dane i angažovao junake svoga detinjstva – Brusa Lija i Bastera Kitona.
– Bio sam kao klinac hipnotisan dok sam ih gledao u filmovima. Kasnije, kada sam počeo da se bavim glumom, shvatio sam koliko su me inspirisali. Obojica su imali tu moć da sa, naizgled, malo „sredstava“ urade tako mnogo. Baster Kiton, činilo nam se, nikada se ne smeje, ali nasmešio bi se i svet bi se otvorio.
Film koji mu je promenio život, ako ne računa „Dekalog“ Kštištova Kišlovskog, jeste onaj u kojem igra baš De Niro – Skorsezeov „Taksista“:
– Dok sam ga gledao taj lik sam čas voleo, čas mrzeo, pa opet voleo, pa opet mrzeo. I izašao sam iz bioskopa potpuno zbunjen, shvativši moć filma. Jer, film nije tu samo da daje odgovore, već da te tera da misliš.
Podelio je s prisutnima i koja mu je to muzika obeležila detinjstvo, pomenuvši album „Dark Side of the Moon“ Pink flojda:
– Među mnogim sjajnim pesmama s tog albuma s kojima sam mogao da se poistovetim, ipak ima jedna posebna – „The Great Gig in the Sky“, kojoj se uvek iz nekog razloga vraćam. A knjiga kojoj se uvek vraćam, ta bajka ali i drama, koja je jednako za decu i odrasle, jeste „Braća Lavlje srce“ Astrid Lindgren – naveo je glumac.
A s obzirom da svojom pojavom mami uzdahe dama širom sveta, osvrnuo se duhovito i na liste najpoželjnijih muškaraca koje teško da mogu da prođu bez njegovog imena:
– Zar sam još uvek na toj listi? Ne razmišljam mnogo o tome, a siguran sam da bi moja supruga izrekla potpuno drugačiji stav o mom izgledu. Lepo je što sam na toj listi, ali ne bih plakao kad bih ispao s iste…
Poručio je na kraju i kako nikad nije kasno ostvariti svoje želje, htenja, jer imao je, kako je podsetio, 30 godina kada je snimio prvi film.
– Neki ljudi bi rekli da je to kasno, ali ne i ja. Ako imaš šta da ponudiš, nikad nije kasno!
Bonus video: Mikelsen daje autograme u Sarajevu
