3
"Nisam više tu, s mesta se nisam pomerio, ali tu više nisam… S mesta se nisam pomerio, ali sam već daleko, teško da će me stići…" Ovo su stihovi pesme "Odlazak" koju je potpisao Vasko Popa.
Pre 31 godinu taj „jezički čudotvorac“ i „poslednji veliki originalni pesnik“, kako su nazivali Vaska Popu, preminuo je u Beogradu u 69.
Za života je objavio osam knjiga poezije, među kojima su: „Kora“, „Nepočin polje“, „Sporedno nebo“, „Od zlata jabuka“… Osnovao je Književnu opštinu Vršac, jedan je od pokretača Vojvođanske akademije umetnosti, prvi je laureat „Brankove nagrade“, potom i „Zmajeve nagrade“, priznanja „Branko Miljković“… Ovenčan je i Austrijskom državnom nagradom za književnost, a bio je i član SANU. I danas je najprevođeniji srpski pesnik u drugoj polovini 20. veka!
Vasko Popa, čije je kršteno ime bilo Vasile Popa, rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, kraj Bele Crkve. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu, i već tada je počeo da piše stihove. Prelazi potom u Beograd, kako bi upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Međutim, počinje Drugi svetski rat.
Na nagovor roditelja studije, ali medicine, nastavlja u Bukureštu. Ali, zadržao se tu samo godinu dana da bi „otplovio“ u Beč, kako bi studirao filozofiju. No, kada 1943. dolazi da poseti porodicu, biva uhapšen. Prebačen je u nemački koncentracioni logor kraj Zrenjanina. Uspeo da se spasi ropstva i vrati u Beč na studije. Kako bi se pomogao finansijski nije mu bilo mrsko ni da radi kao kondukter u tramvaju.
Sve svoje boravke u inostranstvu tokom okupacije u izveštaju partiji okarakterisao je kao „beznadežna bekstva od teške borbene stvarnosti ratnih godina“, pravdajući se i ovako:
„Ti boravci održavaju političku nezrelost koju sam ispoljio tih godina kao intelektualac, poreklom iz sitnog buržoaskog sloja koga su roditelji mogli da izdržavaju na studijama, dok su se moji vršnjaci borili…“
Nakon završetka rata konačno diplomira na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde se i nastanjuje.
Kada umrirao je Vasko Popa, bio sam već daleko.
— Lament nad Beogradom (@BoraCosic) July 26, 2019
Vasko, operisan na plućima, pušio je i dalje, ne vodeći računa kuda ga to pušenje vodi.
Jer onamo svakoga mora nešto odvesti, bilo cigareta, bilo nesretna ljubav, bilo presuda Berijine policije. pic.twitter.com/xDCEN0Z22F
Još u gimnaziji pronašao je ljubav svog života – Jovanku Singer, znanu po nadimku Haša. Poticala je iz ugledne porodice, od oca cenjenog advokata, beležila je autorka Anita Panić. Kada je Popa došao u dom njenih roditelja da je zaprosi, komentar kućne pomoćnice Singerovih bio je:
„A je l’ se to naša Hanzi udaje za jednog ‘šrajbera’? Od čega će oni da živu?“
Popa je svojoj Haši, koja je bila profesor na Arhitektonskom fakultetu, posvetio tolike stihove. Među njima i ove:
„Očiju tvojih da nije,
Ne bi bilo neba…“
Listovi „Književne novine“ i „Borba“ bili su prvi koji su objavili pesme Vaska Pope. A prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz delo Miodraga Pavlovića „87 pesama“ smatra se kamenom-temeljcem naše posleratne moderne poezije. Samo godinu dana kasnije Popa počinje da radi i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“.
Objavljuje „Nepočin polje“, „Sporedno nebo“, „Uspravnu zemlju„, „Vučju so“, „Kuću nasred druma“, „Živo meso“, „Malu kutiju„, priređuje zbornike: „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“.
Nije samo pisao, već je i prevodio s francuskog. A pesnikova poezija prevođena je na dvadesetak jezika, od španskog, preko francuskog, do italijanskog… Nazivali su ga pesnikom sveta. U Austriji je nagrađivan, u Londonu dočekivan kao pesnik među najvećima na svetu, njegovim stihovima divio se Pablo Neruda, prevodio ga je Alen Boske, pa Oktavio Paz, koji mu je posvetio stihove, kao i Čarls Simić. „Krstareći“ po svetu, kome je predstavljao svoju poeziju, naročito po Latinskoj Americi, družio se sa Borhesom, kome je posthumno posvetio pesmu „Pesnikov hleb“, dok je Ginteru Grasu pozirao za portret, a upoznavao se sa Nadin Gordimer, Solom Belouom, Arturom Milerom…
Britanski pesnik i pisac Ted Hjuz, suprug Silvije Plat, ocenio je da je „Uspravna zemlja“ Pope „veliko slavlje narodnih korena pesnika“ i još utvrdio:
„Njegov univerzalni jezik slika, koji ima snagu iks-zraka, deluje ovde lepo kao i uvek. Kada je poetsko tkivo verbalnog značenja potrto (mada je lucidan, vešt prevod), nismo prepušteni retoričkim misterijama ili lutanjima: umesto toga pred nama su solidni hijeroglifski predmeti koji neposredno zrače smislom, duhovni i solidni u isti mah, otvoreno saopšteni i vizionarski, podsećajući na Kekuleov san sklupčane zmije. To je jedinstvena umetnost koja je imala sreće sa svojim prevodiocem“.
Po nepisanom pravilu za umetnike, naročito pisce, Vasko Popa je voleo da „ubija vreme“ sedeći po beogradskim kafanama. A „sveto trojstvo“ bile su mu kafane „Madera“, „Mažestik“ i „Ekscelzior“. Kada je jednom prilikom bio nezadovoljan uslugom brecnuo se na kelnera ovim rečima:
– Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka!
Branko Ćopić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Ivo Andrić i Petar Džadžić u Narodnom pozorištu u Beogradu 1974. godine. pic.twitter.com/5UUf89Awtz
— Djordje Djokovic ?? (@DjordjeDj) September 23, 2020
Nije voleo da govori o svom stvaralačkom činu, a bio je naročito alergičan na pitanja, tipa: „Šta znači tvoja pesma?“
– Zašto ne pitaju drvo jabuke šta znači njen plod? Da ume da govori, drvo jabuke bi im, po svoj prilici, odgovorilo: „Zagrizite u jabuku pa ćete videti šta znači“. Gledaš za svojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo, ili bar misliš da se odmaraš i puštaš nju, svoju pesmu da sama odgovara na pitanja. Puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor. Zašto ne pitaju kamen kako je stvorio kamičak ili pticu kako je izlegla ptiće, ili ženu kako je rodila dete?
Preminuo je u bolnici 5. januara 1991, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Samo nekoliko godina nakon pesnikove smrti ustanovljena je nagrada „Vasko Popa“, koja se svake godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije u nas. Već godinama je jedna od najznačajnijih nagrada za poeziju na srpskom jeziku, a među dosadašnjim laureatima su Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Bora Radović, Ljubomir Simović, Radmila Lazić, Novica Tadić, Dragan Jovanović Danilov, Radivoj Šajtinac…
Bonus video:
Andrićevi znakovi u Beogradu
