Predsedniče, ko nas je to napao? Da nisu Srbi?

Obeležile su ga dirljive slike naroda koji pozdravlja studente u dvodnevnom maršu prema Novom Sadu, iznose im okrepljenje, nude konačište i svaku drugu pomoć; reči himne „Bože pravde“ koja je horski odjekivala tokom ulaska akademaca u grad; susret studenata sa nekoliko univerziteta u Novom Sadu i veličanstveni prizori sive moždane mase dosad neviđenih gabarita, koja je zaposela ulice srpske Atine i upalila bliceve svojih telefona čisto da se lakše prebrojimo, a i da one koji ih uporno svode na 14.000 duša bude barem malo sramota; podrška Novaka Đokovića; crvene beretke veterana herojske 63. padobranske brigade koji su došli da stanu uz studente; poljoprivrednike koji su hranili uzavrelu krv mladosti Srbije i svojim traktorima došli da ih zaštite; nepregledna višekilomaterska kolona taksista koja je krenula po studente; učitelji, nastavnici i profesori, ljudi koji obrazuju generacije koje treba da budu bolje od nas…

Ovakvom vikendu proštepanom osećanjima nade, smisla, solidarnosti, ljubavi, rodoljublja, odsustva straha, prethodile su slične scene cele protekle nedelje.

Građani su se probudili, narod je ustao oslobođen straha, tako da se mogla zabeležiti gomila scena prožeta uzvišenim idealom slobode čak i na turneji „ćićevačkog piromana“ kako je Aleksandra Vučića lepo skicirao kolega Mihailo Jovićević.

Smučio se i svojima

Narod, pa čak ni oni koji glasaju za njega, više ga ne gledaju kao vrhovno božanstvo, totem pred kim se valja samo klanjati. Odgovarali su mu i raspravljali se.

Pirke sa Andrićevog venca se svađao sa korisnikom invalidske penzije koji mu je rekao da mu ne znači mnogo invalidnina uvećana za 900 dinara, od koje mu država odmah uzme harač od 300 dinara na račun TV pretplate. Onda ga predsednik prekine da bi ga pitao:„A kad ti je neko povećao penziju 11 odsto? Kad? Reci mi godinu: ’75, ’85, ’95, 2005?“.

Bistroumnom invalidu nije ostalo ništa drugo do da prospe ni manje ni više nego predsednika države tu u Varvarinu među svojim sugrađanima:„Nisam ja tad bio u penziju“.

Naravno da je Vučić hteo da kaže da je samo on u poslednjih pola veka za 11 odsto penzionerima povećao penziju i naravno da je opet masno slagao.

Idemo ‘vako: 1.01.2001. povećanje 59,94%, 1.08.2001. povećanje 12,24%, 1.01.2002. povećanje 13,05%, 1.01.2004. povećanje 12,28%, 1.01.2005. povećanje 11,64%, 1.01.2008. povećanje 11,06%, 1.10.2008. povećanje 14,13%, 1.01.2004. povećanje 12,28%, 1.01.2005. povećanje 11,64%, 1.01.2008. povećanje 11,06%, 1.10.2008. povećanje 14,13%.

Odavno znamo da je predsednika teško uhvatiti u istini.

Bila je tu i neka gospođa koja kaže da ga voli ko svoje dete koje je pošlo „ćoravim putem“, a i jedna koja je prvo lepo isprozivala Batu Gašića zbog sopstvenog lika koji je dao da freskoslikaju i ikonopišu u nekoj crkvi u njegovom kraju.

Dalo se primetiti da se tokom ovog ataka na ministra vojnog Vučiću smešio brk iako ga je tobože opravdavao.

A onda je pod baražnu vatru iste gospođe došao i sam predsednik, odnosno njegovo bliko okruženje, a znamo šta znači kada neko kaže „ma dobar si ti, ali ovi oko tebe kradu“. Pa ko im je dopustio?

Elem, ovako je to sročila jedna ponosna Varvarinka:“„Oko vas ima, što se kaže, vi ste visoki, a imaju mali mišići ispod vas i oni gricku polako“.

Gricku, gricku, odavno to i njegovi glasači znaju, al‘ sad smeju to predsedniku da izgovore u brk. I znaju da ti mali mišići u svojoj koloniji moraju da imaju jednog velikog mišonju, pacova koji svojim zubalom grize i trga, Splintera koji je mutirao od raznih toksina koje svakodnevno proizvodi.

Spasava se ratom

Posle takvih iskustava i videvši onoliki izliv pameti, emocija, solidarnosti i ljudskosti na ulicama srpskih gradova i nedostatak energije na skupovima na kojima su ga dočekali umorni građani predsednik je u Ćićevcu jedino mogao da se odbrani ratom:

„Dragi prijatelji, želim samo da vam kažem i da nam je država napadnuta i spolja i iznutra i znaćemo da se borimo“, govorio je Vučić, povišenim tonom, kako i pristoji retorici državnika pred odsudnu bitku kada neprijateljske trupe marševskim tempom nadiru prema Srbiji, kada neprijateljska avijacija priprema svoje aeroplane i popunjava ih smrtonosnim tovarom koji treba da završi negde na našim mostovima, saobraćajnicama, infrastrukturnim i vojnim objektima, važnim strateškim čvorištima od izuzetnog bezbednosnog značaja.

A ko nas je to napao, sunce ti kalajisano?

Da nije to maslo CIA? Al‘ kako kad eno Trampov emisar Grenel, kažu naprednjački trubaduri, podržao Vučića? A i dali smo im zgradu generalštaba da Trampov zet tu lepo napravi luksuzan hotel.

Onda Soroš?

Ma ‘de on kad mu Vučić mnogo dobar sa sinom, imenjakom Aleksanderom Sorošem.

Čak su i vazda patriotske Večernje novosti izveštavale o razgovorima tog dvojca i spakovale ga pod naslov „Vučić i Soroš o jačanju mira i stabilnosti regiona“.

Ma Francuzi!

Pa kako pored onolike ljubavi. Zar se nije Vučić hvalio kako ga je Makron primio u svojim odajama.

Njihova firma ima koncesiju na aerodrom Nikola Tesla, zatim grade metro, spalionicu, obavezasmo se da im isplatimo cirka tri milijarde evra za avione rafale, a zbog svega toga ko zna šta su ova dvojica radila u tim odajama u Jelisejskoj palati. Nisi ni Francuzi.

Onda nema ko do Nemci. Ali zar nije kancelar Šolc dolazio Vučiću na noge u Beograd da govori o tome kako bi litijum koji je preko potreban nemačkoj automobilskoj industriji uticao na blagostanje u Srbiji i time podržao Vučićevu litijumsku agendu. A i Šolcova vlada je u odlasku, Nemci se spremaju za izbore, teško da uz to mogu da se bave Srbijom.

Onda mora da su naši tradicionalni prijatelji Rusi.

Al‘ kako oni kad se vlast hvali podrškom koju im daje Kremlj u borbi protiv obojene revolucije koju guraju CIA i Soroš i masoni, iluminati, reptilijanci, kabalisti, crno plemstvo i sva ostala vaskolika svetska, a bogme i astralna đubrad s kojima je predsednik Vučić u dobrim odnosima. Da se zbog toga nisu razbežali Vesić, Mona, Šapić i ostali?

A možda opet samo laže?

Aaaa, a da se to nije neko nama uplašio studenata, lekara, profesora, advokata, rudara, veterana, taksista, poljoprivrednika, kamiondžija, domaćica, baka i deka, penzionera, pekara, apotekara…?

Daaa, mora da su Srbi!

Uplašio se svog naroda.

Uplašio se one svetleće petnaestominutne tišine.

E, onda ga razumem.

I razumem zašto su Vučević, Mali i Brnabić jedini ostali da mu drže strah.

Vlastodržac uplašen sopstvenog naroda koji je odlučio da iskoristi pravo na pobunu protiv ugnjetavanja nije više nikakav državnik.

Nije i zdravo ćaci!