"Srećni ljudi" repriziraju se po "hiljaditi" put na RTS-u i jedna stvar mi je uvek užasno išla na živce

Ako nekim slučajem nikada niste imali tu privilegiju da pogledate neku od epizoda ili celu seriju "Srećni ljudi", ukratko, priča prati radničku porodicu Golubović u vreme sankcija i moralno posrnulog života početkom devedesetih. Može se slobodno reći - jedna univerzalna tema za naš prostor. Godine prolaze, ali problemi ostaju identični, samo su promenili lice i odelo.

Nema nikakve dileme da "Srećni ljudi" potpadaju pod RTS-ove klasike i program koji i posle tri decenije može da se pohvali sa ogromnim udelom u gledanosti. Posmatran iz savremene tačke gledišta serija je bila i ostala pop-kulturni fenomen. Replike su preživele test vremena, kao što je čuvena: "I spremačica, i čistačica, i domaćica, i klozetarka" koju izgovara Radmila Savićević u ulozi baba Riske ili od Seke Sablić: "Mislim, ja da sam htela da budem kurva. Kurva, hoću da kažem kurva. Mogla sam, a ne da čamim u ovom ćumezu".

Nema dileme da serija zahvaljujući glumcima i neosporno živopisnim karakterima poseduje određenu dozu šarma, ali s obzirom na to da je u jednu ruku i komedija i stiuaciona drama, protkana je svim mogućim stereotipnim likovima.

Zapravo, postoji jedan lik koji me već 32 godine proganja, najviše iz ličnih razloga jer je iz Valjeva, mog rodnog mesta, i njene replike, takođe, su se uvukle među poznavaoce serije: "Vas bi u Valjevu spalili, majke mi". U pitanju je Žaklina iz Valjeva sa Ranča prokletih. Ona je najgore oličenje stereotipa "žene iz Valjeva" sa prenaglašenim nazalnim govorom, koji u odbranu mog grada nije nužna specifičnost, i valjevskim akcentom na steroidima. Bez obzira da li lingvisti tvrde da li je ili nije valjevski akcenat "najpravilniji", Valjevca vrlo lako ćete prepoznati po akcentu. Dovoljno je da mu tražite da izgovori reč "idemo" i odmah ćete čuti dugouzlazni akcenat.

Žaklina i njen način govora za mene je uvek bio kao "tamni oblak" iz priče Ane Frank koji bi se svaki put nadvio kada bih rekao da sam iz Valjeva, a osoba koja zna za Žaklinu iz "Srećnih ljudi" ponovila bi neku repliku sa onim užasnim nazalnim govorom koji više liči na "njakanje". Kada neko kaže: "Vi iz Valjeva" sa izraženo nazalnim govorom, nikada nisam doživljavao kao simpatičnost srpskog lokalizma, već kao jednu vrstu ruganja.

S obzirom na to da se serija rekordne repriziranosti, nećete verovati, ponovo reprizira, i pre ili kasnije će se pojaviti Žaklina sa svojim akcentom, ponoviću ono što je rekla moja profesorka srpskog jezika iz Valjevske gimnazije: "Akcenat koji čujete nije uvek bio ovakav. Industrijalizacija, pre svega vojna industrija Krušik, privukla je ljude sa strane u potrazi za boljim životom. Sa sobom doneli su i svoj govor i svoje lokalizme. Jezik kao živa stvar u ovom gradu postao je spoj svega i svačega, ali tu smo da ispravimo šta se ispraviti može".

Stereotipi mogu biti zabavni naročito u sedmoj umetnosti, ali neretko uzmu maha. Još jednom, da demantujem fiktivni lik Žakline, u Valjevu niko ne njače i ne priča isključivo kroz nos - i ne spaljuju ljude, niti ih valjaju u katranu.