"Svaka budala u Srbiji može da osnuje političku stranku": Kako je film o prvim višestranačkim izborima razotkrio laž

Sećate li se uvođenja demokratije na ovo tle? Sećate li se pompezno najavljivanih prvih višestranačkih izbora u nas, sad već daleke 1990. godine? Ako ne, ili se pak tad niste ni rodili, pamćenje će vam osvežiti ili vas nečemu naučiti dokumentarni film "Prizvan i pozvan" Luke Papića i Srđe Vuča. Film, premijerno prikazan na prestižnom IDFA festivalu u Amsterdamu, a u Srbiji na Beldoksu, videla je i publika 30. Festivala evropskog filma Palić u okviru specijalnih prijekcija.

No, ovaj film iz specifične vizure priča priču o "buđenju demokratije i slobode". Jer, taj prekretnički događaj ispričan je iz ugla živopisnih kandidata te 1990. I to Dragana Jovanovića, tada kandidata Partije Zelenih, kojeg svi znaju kao pisca, filozofa i kolumnistu nedeljnika NIN, pa Milana od Lužice, čije je pravo ime Milan Mladenović, književnika, filozofa, profesionalnog disidenta koji se našao "prizvanim i pozvanim" da tada zavlada Srbijom. Tu je i Savo Nešković - Savone, član rok benda Revolveri i kandidat Velike Rokenrol Partije, inače sin službenika Državne bezbednosti, koji je "slobodne izbore" koristio kao platformu za promociju "seksa, razvrata, ludila i droge", pritom prepisujući statut od Srpske narodne obnove. Ali, i rodoljubiva pesnikinja i instruktorka vožnje Ljiljana Ćujić, prva žena koja se kandidovala za predsednicu Srbije, dok čuveni snimatelj Milorad Jakšić Fanđo nije bio kandidat, ali jeste bio svedok izbora kao član opozicione stranke Srpskog pokreta obnove.

Reditelji filma Luka Papić i Srđa Vučo bili su šestogodišnji klinac, odnosno beba kad se "desila sloboda", a otkud fascinacija tim prvim višestranačkim izborima kod nas pričaju za Nova.rs:

- Svako ko odgleda taj arhivski materijal postane fasciniran time. Sećam se svojih roditelja koji gledaju tada sve, nerviraju se, smeju i plaču istovremeno. I sećam se toga kao kroz maglu, ali kad vidite taj arhivski materijal, sve se vrati - priznaje Srđa Vučo.

I dok su neki imali nadu da će se tad, uvođenjem višestranačja, nešto promeniti, ispostavilo se, dodaje reditelj, da nije tako:

- Nije se tad ušlo u suštinu toga šta je demokratija, šta su zapravo izbori, već je isti sistem manipulisao sa navodnim uvođenjem višestranačja. Ispalo je, zapravo, još gore, jer su samo dali legitimitet na papiru nečemu što je bila laža.

Jedan od junaka filma izgovara iskaz da su hteli da pokažu kako svaka "budala može da napravi stranku i izađe na izbore":

- To izgovara Savo Nešković Savone iz Velike rokenrol partije, koja je nastala kao neka vrsta mladalačke reakcije na ono što se dešavalo. Iako su možda i imali neke iskrene revolucionarne pobude, ispostavilo se da su hteli na parodičan način da pokažu kako je sve to sprdnja, apsurd - priča Luka Papić.

Dok su proučavali arhivski materijal za film, upoznavali su neke od konvencionalnijih kandidata na tim izborima i shvatili su da je njihova priča relevantna istorijski, ali da njima kao stvaraocima nije zanimljiva na filmskom nivou:

- Osim tih činjenica koje pričaju, nema duha. A naši protagonisti, koji su bili politički autsajderi na tim izborima, pričaju priču o ljudskoj prirodi, o tome zašto ljudi uleću u politiku, i šta politika uradi od ljudi na kraju. Kod njih ima nečega što nam se činilo da je presek društva toga doba. Imamo Neškovića, rokenrol zavisnika, sina visokorangiranog službenika Državne bezbednosti, pa promenu ideologije kod Ljiljane Ćujić koja od jugoslovenstva ulazi u nacionalizam i crkvu, pa događanje naroda i šamanizam onih koji hoće da okupljaju ljude i vode ih svojim idejama, a kod Dragana Jovanovića taj kult ličnosti - ukazuje Vučo.

https://www.youtube.com/watch?v=de3ZojKfc5w

Ispred sebe su imali toliko arhivskog materijala da je moglo još ko zna koliko filmova da se napravi, a i prvobitna verzija imala je devedesetak minuta:

- Hteli smo najpre da objasnimo kontekst, i šta se tu sve zapravo dešavalo, da bi na kraju shvatili da je totalno nejasno šta se te 1990. događalo. Kad bi neki pokušao da objasni sve to, mislim da bi mu eksplodirao mozak. I na kraju smo sve stesali tako da svako ko pogleda film, može sebi na kraju da postavi neka pitanja - smatra Papić, a Vučo ocenjuje da, kad se pogleda ta 1990. i današnji trenutak, ispostavlja se da i sad živimo sve to:

- Samo sad imamo neku medijsku pismenost. Ali, pogledajte danas, na primer, doktora Nestorovića. Pa, isto je kao i 1990. Ili opet Trampa, pa vlast u Italiji. Jedina razlika između ondašnjeg i sadašnjeg trenutka jeste to što ljudi koji su se tad upuštali u političke vode nisu znali ni šta je demokratija, niti višestranačje, ni šta su mediji i koji je njihov potencijal. I stoga je teško pronaći razliku između nekog ko je irelevantan i nekog ko će postati predsednik SAD.

Ako se mogu povući paralele između onog što je bilo tad i ono što je danas, pitamo reditelje šta to govori o nama kao civilizaciji, društvu?

- Jako puno. Kad smo imali premijeru na najvećem svetskom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu, publika se smejala. Ali, mi smo im rekli da se ne smeju samo nama i našoj situaciji, već time i sami sebi - naglašava Vučo, a Papić podseća da i kad se u školi uči istorija ispostavlja se da je sve to samo jedan "neprestani ciklus užasa":

- Ne postoji svetao trenutak u istoriji, samo se menjaju sistemi i načini na koji mučimo jedni druge. Zato i ne čudi što nismo ništa naučili u poslednjih tridesetak godina. Mada, sin očevog prijatelja gledao je naš film, i kad je došao kući preporučio je i roditeljima da ga pogledaju. I dok je njemu i njegovom društvu to sve bilo zanimljivo, čak smešno, roditeljima je rekao kako će im doživljaj verovatno biti nešto "strašno, tužno, jer su to proživeli". Neke mlade ljude možda film i osvesti.

Filmu su pristupili tako da i sami požele da ga pogledaju. Nisu se vodili time kako će, pričaju za naš sajt, proći na festivalima, šta će reći žiriji…

- I mislim da se vidi ta naša iskrenost. Naročito što su nam uzori bila dela, koja niko ne bi povezan s dokumentarnim filmom, kao što su "Robokap" Verhovena ili Karpenterov "Princ tame". Dokumentarci počesto mogu da budu previše autistični, dugi, a mislim da je naš film od 63 minuta o izborima za njih iznenađenje. Hteli smo da napravimo film koji je kao ideal muškarca po onim forumima - pet odsto masti i 95 odsto mišića. Izbacili smo sve suvišno i mislim da imamo ispod pet odsto masti u filmu - odsečan je Vučo.

Film su naslovili po misli Milana Mladenovića iz dokumentarca, koji se osetio "prizvanim i pozvanim" da učestvuje u buđenju demokratiije. Nažalost, tridesetak godina kasnije niti je probuđena svest, niti demokratija, i to, kako kažu, planetarno:

- Kod nas bi trebalo da se probudi građanska svest, pa tek onda politička. Uskočili smo u političku svest, ili podsvest preskačući građansku svest. I zato to onda sve nema smisla.

A i kad pogledaju gde su junaci njihovog filma bili onomad, a gde su danas, neizbežno je pomenuti primer Ljiljane Ćujić, prve žene kandidata na izborima u istoriji ove zemlje:

- Ljiljana je 1990. studirala i bila instruktorka vožnje. Sad trenutno ne radi. Ne bih da hvalim pređašnji sistem, ali tad je bilo više mogućnosti. Naši junaci su danas na margini, ali možda je to mesto na kojem žele da budu. Možda to za nekog i nije prava margina. Uostalom, Dragan Jovanović je poznati novinar, a Milorad Jakšić Fanđo vrlo zasluženo ima nacionalnu penziju.

S obzirom na uspeh ostvarenja "Bez" i "Prizvan i pozvan" planiraju da još neke projekte rade zajedno, ukoliko "ne sagore u slavi", priznaju nam kroz smeh:

- Imamo već jedan projekat koji je podržao Filmski centar Srbije i u fazi je razvoja, a u pitanju je igrani film. Da nam je neko rekao da ćemo izbaciti dva filma u roku od šest meseci, da će "Bez" dobiti nagradu u Nionu, da će "Prizvan i pozvan" biti u takmičarskoj selekciji festivala IDFA u Amsterdamu, mi bismo se nasmejali. Ali, eto desilo se!

Bonus video: Zelenović o 30 godina Palićkog festivala