0
Među 17 autora čije su knjige uvrštene u uži izbor za Ninovu nagradu za najbolji roman 2020. godine su jedna spisateljica, dvojica ranijih laureata, četvoro debitanta, kao i nekoliko pisaca koji su nominovani ranijih godina, pa i bili finalisti izbora za prestižno priznanje.
Ko će ove godine osvojiti prestižnu Ninovu nagradu pitanje je koje svake godine u ovo vreme potresa književni i izdavački život, ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Na konkurs je ove godine, uprkos tome što se grupa pisaca izjasnila da odbija da kandiduje svoje romane, stiglo rekordnih 212 naslova. Žiri se ovaj put odlučio da u uži izbor uvrsti čak 17 romana, među kojima su četiri dela debitanata.
Debitanti
Zvonki Gazivodi je „Hostel Kalifornija“ (Geopoetika) prvi roman. Ona je i jedina je žena u užem izboru za Ninovu nagradu ove godine.
Oglasila se prvo zbirkom poezije „Vadim“ (2003), za prvu knjigu priča „Delfini od helijuma“ (2004) osvojila nagradu Miloš Crnjanski, a potom je objavila i knjigu priča „Riba šljokičaste krvi“.
U romanu „Hostel Kalifornija“, podstaknuta stihovima popularne pesme grupe Eagles, igrajući se rečima i perspektivama, Zvonka Gazivoda piše o „viđenju ovog i viziji budućeg sveta ili dva istovremena, a različita“.
Poznati pesnik i prevodilac Vladimir Kopicl objavio je 17 zbirki poezije i tri knjige eseja, pripredio je brojne pesničke antologije, a oglasio se prošle godine i prvim romanom „Purpurna dekada“ (Dereta).
U podnaslovu ove knjige pisac navodi da je to “gotski herc roman 3D”, a govori o odnosima muškarca i žene koji se “neprestano definišu i kodiraju, donekle i objašnjavaju, a opet, sve izmiče i sve je nedostižno”. To je istovremeno i roman strasti i potrebe za osobom, ali i roman o samoći i usamljenosti, navodi izdavač.
Lazara Pašćanovića čitaoci, a posebno ljubitelji putovanja, možda znaju najpre po knjizi „Bantustan“ (2015), koju je napisao i priredio zajedno sa Urošem Krčedincem i Markom Đedovićem.
U romanu „Spam“ (Imprimatur) protagonisti, prevodiocu po zanimanju, u jednom trenutku počinju da stižu šifrovane poruke, a on „suočen sa nevidljivom opasnošću kreće u lov na uljeza skrivenog u lavirintima teksta“, nakon čega biva „uvučen u apsurdno, jednosmerno putovanje na kome su putokazi proizvoljni, stanice mračne i puste, raskršća beskorisna, a svaki sudbonosni korak neizbežna posledica prethodnog“.
Niški novinar Uroš Dimitrijević pažnju čitalaca privukao je tekstovima poput „Hranio sam se nedelju dana kao Novak Đoković“ ili „Držao sam okićenu jelku duže od Beograda“, a onda se oglasio i prvim romanom „Siroti mali ratovi“ (Presing).
Autor je dodatnu pažnju na svoj roman skrenuo time što je prvih 100 primeraka prodavao iz gepeka na ulici. Naslov romana je, kako je rekao, nastao kao derivat naziva jedne epizode italijanskog stripa „Siročad“, a naveo da on „govori o sirotim malim ratovima milenijalca“. U središtu priče ispričane sa dosta humora je Vuk koji je uzeo neplaćeno odsustvo na poslu, zabarikadirao se u stanu, a potom ga prijatelj natera da izađe ponovo u svet, kada počinju da se dešavaju „strašne stvari“.
Povratnici
Vladan Matijević je Ninovu nagradu osvojio za roman „Pisac izdaleka“ (2004), a u trci za prestižno priznanje našao se potom još nekoliko puta, poslednji put sa romanom „Susret pod neobičnim okolnostima“ (2016).
U svom sedmom romanu, „Sloboda govora“ (Laguna), Matijević kroz napetu priču o istrazi smrti istraživačkog novinara prepuno obrta i kroz kafkijansku atmosferu gradi širu sliku o društvenim i političkim promenama u Srbiji od kraja osamdesetih godina do danas, gde su “stare vrednosti pale, a nove se nisu uspostavile“.
Svetislav Basara, dobitnik Ninove nagrade za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), a više puta nominovan za ovo priznanje, u „Kontraendorfinu“ (Laguna) nastavlja da, koristeći se humorom i hiperbolom „demontira srpske mitove“.
Naratoru je u ovom romanu izvesni Stojković neka vrsta „sveznajućeg vodiča“ kroz zamršene istorijske okolnosti nakon Drugog svetskog rata, a kreću se, usput “razobličavajući tobožnje istorijske i biografske kontroverze” o ličnostima poput Ive Andrića ili Milovana Đilas.
„Pažljiviji čitalac ‘Kontraendorfina’ primetiće da je glavni junak ovog romana čemer, ne samo u Srbiji, nego u celom ovom regionu i svi akteri se trude da ga učine većim nego što mora da bude”, rekao je između ostalog Basara o svom romanu.
Radovan Beli Marković sedam puta se do sada nalazio u trci za Ninovu nagradu.
Autor „Limunacije u Ćelijama“, „Poslednje ruže Kolubare“, „Kneza Miškina u Belom Valjevu“, „Orkestra na pedalama“, „Gospođe Olge“ i „Putnikove ciglane“, svojim osobenim stilom i rečenicom u „Stojnoj vetrenjači“ (Srpska književna zadruga), romanu složene strukture sa podnaslovom „četiri kanta“, pripoveda o građevini iznikloj na klizištu, oko koje se nižu pripovesti o 19. i 20. veku, a u njoj se pojavljuju i knez Miloš, i dinastija Karađorđevića, i „geometar N. Kalabić“…
Pisac, esejista i prevodilac Jovica Aćin našao se sa svojim prvim romanom „Srodnici“ u finalu izbora za Ninovu nagradu 2018. godine, a u međuvremenu je objavio i roman „Pilot tramvaja“.
U „Polazeći od kraja sveta“ (Laguna), pisac, pod okom i uhom Nepoznatog lica, borhesovski pripoveda o snoviđenjima o kraju sveta, pogrešno zabeleženoj sagi o Odiseju, o smrti austrijskog ekspresionističkog pesnika Georga Trakla i ruskog reditelja Andreja Tarkovskog…
Još jedan finalista izbora te 2018. godine bio je i kikindski pisac Srđan Srdić sa romanom „Srebrna magla pada“. U romanu „Ljubavna pesma“ (Partizanska knjiga) glavni lik odlazi na letovanje u Egipat, a navodni ishod tog putovanja trebalo bi da bude venčanje…
Srdić se u romanu posvećuje istraživanju intime, erotike, kao i mogućnostima opstanka ljubavne veze pri apsolutnoj otvorenosti i posvećenosti. Ovaj Srdićev roman kritika je dočekala kao njegovo do sada najuspelije delo.
Dramaturg Filip Grujić, dobitnik Sterijine nagrade za dramski tekst „Ne pre 4:30, niti posle 5:00“, takođe se našao u trci za Ninovu nagradu 2018. godine svojim debitantskim romanom provokativnog naslova „Bludni dani kuratog Džonija“.
U romanu „Podstanar“ (LOM), Grujić na nešto drugačijem fonu priča o neznancu koji dolazi „niotkud” u neimenovani grad (ali bi se reklo da je to Beograd) i traži stan i posao, a obrt u njegov jednoličan život unosi bivša devojka njegovog kolege s posla kod koje se useljava…
Pisac iz Čačka Savo Stijepović je rukopisom „Sredozemlje“ pobedio na konkursu za neobjavljeni roman i osvojio nagradu „Miroslav Dereta“ 2017. godine, a sa tim izdanjem kandidovan je i za Ninovu nagradu sledeće godine.
Roman „Prekrasne ruševine“ (Dereta) autor je smestio u Kaliforniju sedamdesetih godina prošlog veka, gde jednom uredniku stiže roman nepoznatog pisca, a on potom angažuje svog zaposlenog, kao i privatnog detektiva, da ga pronađu.
Nakon susreta sa tajanstvenim piscem, protagonista upušta se u druženje sa marginalcima, pustinjacima, odmetnicima, hipicima, sektašima… svedočeći pokušajima da se haos vremena uklopi u harmoniju hrišćanstva, a mitologija sa modernim vremenom.
Boris Miljković, filmski i televizijski režiser, poznat je po emisijama „Niko kao ja“ i „Rokenroler“ iz osamdesetih godina, kao i po TV filmu „Šumanović – Komedija umetnika“ i serijalu „Put u budućnost“ o jugoslovenskim likovnim umetnicima iz druge polovine 20. veka. Prošle godine premijerno je prikazan i „Povratak kući: Marina Abramović i njena deca“, njegov dokumentarni film o slavnoj umetnici performansa.
Nakon knjiga „Fabrike hartije“ (2003), „Uspavanka za Lalu“, (2004), „Poljupci, uspomene i razgovori“ (2006), „Kuvar“ (2013), „Život u raju“ (2016), prošle godine je objavio i roman „Jugosloveni“ (Geopoetika), u kom iz lične perspektive govori o sazrevanju u Jugoslaviji, dajući ujedno sliku zemlje od kraja Drugog svetskog rata, pa do njenog raspada.
Poznat pre svega kao pesnik i prevodilac sa francuskog jezika, Bojan Savić Ostojić je pored zbirki poezije („Stereorama“, „Jeretiči dativ“, „Prskalica“) i zbirki poetsko-proznih fragmenata („Aleatorij“, „Podli podli psalmi“) objavio i tri romana: „Punkt“, „Nema oaze“ i sada „Ništa nije ničije“ (Kontrast).
U trećem svom romanu, Savić Ostojić gradi priču oko strasnog kolekcionara knjiga i, kako to kaže književna kritičarka Tatjana Rosić, „upornog detektiva koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljenog ljubavnika i izneverenog prijatelja“. Protagonista ove „knjige o knjigama“ u potrazi za njima obilazi pijace i buvljake, a na njima nalazi i dnevnike, spomenare, crteže, koji nude alternativni pogled na sve ono što se dešavalo.
Pesnik, dramaturg i reditelj Darko Cvijetić pažnju šire javnosti u regionu skrenuo je svojim prvim romanom „Šindlerov lift“, nakon čega mu je istoimena kompanija zapretila i tužbom zbog korišćenja imena u nazivu svog dela smeštenog u Prijedor u vreme rata u Bosni.
Rat u Bosni, Prijedor, logori, vojnici JNA u sarajevskoj kasarni „Viktor Bubanj“, a pre svega moralne dileme članova jedne porodice bačene u stravične okolnosti, tema su romana „Što na podu spavaš“ (Književna radionica Rašić), štiva ispisanog snažnim kratkim rečenicama u knjizi od stotinak strana.
Pisac Ognjen Spahić autor je zbirki priča „Sve to“ (2001)i „Zimska potraga“ (2007), a njegov roman „Hansenova djeca“ (2004) nagrađen je regionalnim priznanjem „Meša Selimović“.
U romanu „Pod oba Sunca“ (Kontrast), Spahić kroz priču o ražalovanom kapetanu JNA i njegovoj supruzi, koji žive na svetioniku na Jadranu nakon njegovog suprotstavljanja zlostavljanju ratnih zarobljenika u logoru Morinj, tematizuje malo razmatranu ulogu i krivicu Crnogoraca u ratovima devedesetih godina. Ovaj roman je i predmet polemika da li je trebalo da se nađe u izboru za Ninovu nagradu, a oponenti autoru zameraju da je sam navodio da ga je pisao na crnogorskom jeziku.
Nagrađivani pesnik i prozni pisac Enes Halilović pre „Ljudi bez grobova“ (Laguna), objavio je 14 knjiga, među kojima su i romani „Ep o vodi“ (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016).
U „Ljudima bez grobova“ Halilović je ispisao priču sa kojom se, kako sam kaže, nosio bezmalo tri decenije.
U jednom sloju, to je napeti triler prepun obrta o potrazi za serijskim ubicom iz okoline Novog Pazara, dat iz perspektive njegovog sina, ali i roman o ljubavi, sudbini i potrazi za mitskim ocem, u kom autor iznosi i važna e(ste)tička stanovišta.
Nenad Teofilović, rođen u Čikagu 1963. godine, oglasio se zbirkom priča „Snovi i senke“ (1998), a potom je objavio roman „Klopka“ (2002) po kojem je snimljen i istoimeni domaći film.
Njegov roman „Fraktura“ (Dereta) govori o uspešnom arhitekti Nikoli Tomiću koji, „u tački gde se sudaraju materijalni i teško dokučivi svet“, „doživlјava neočekivani sudbinski prevrat i spoznaje da je samo urušavanje večno“, navodi izdavač, dok „pred osnovnim lјudskim pitanjima, poput kule od karata oko njega se urušavaju dragi lјudi, lјubavi, prijatelјstva, spokoj, snovi i strahovi…“.
Imena finalista žiri za Ninovu nagradu (Teofil Pančić, Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević) trebalo bi da objavi u izdanju od 21. januara, a laureat će biti proglašen 25. januara.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
