Stid od čestitke: Piše Ivan Lalić

Nametnuta obaveza da jedni drugima čestitamo Novu godinu je u meni, tokom poslednje dekade, uvek izazivala neprijatnost. Eventualno bih pristao na opciju – da bog nam se ne ponovila ova katastrofa od prethodne godine. Očigledno – živimo u vremenu slobodnog pada. Gravitacija nas uporno vuče na dno. Koje tako željno iščekujemo. Što znači da bi jedina poštena čestitka glasila: “Da bog da najzad dotakli dno naredne godine.” Ili nešto optimističnija – “Najmračnije je pred svitanje.” Jer, realno – sve nam je otišlo do djavola: Moral, nada, fudbal, kultura, na kraju i lista izvodjača na Šapićevoj Novoj godini ispred Skupštine.

Ali to su sve trice i kučine, naravno. Rat u Ukrajini je već odneo 150 000 života. Doneo je nesreću, razaranja i siromaštvo. Doneo je strah od budućnosti. Šta onda da nam poželim? Da iduće godine bude manje mrtvih u Ukrajini? Recimo 75 000. Ili – ako Putin ipak pritisne crveno dugme, da raketa, daj bože, zaobidje bratski, pravoslavni narod na Balkanu. Ali šta ćemo sa radijaciojm? Ona nema pasoš pa da je pustiš ili ne pustiš na granici. To ćemo da poturimo pod tepih naravno. Da ne kvarimo slavlje.

Šaca i Masimo su nam pokvarili slavlje, takođe. Gde nas napustiše baš pred Novu Godinu? Dan, dva je trajala tuga, a onda se ljudi zasitiše i nastaviše na mrežama sa šalama, dosetkama, planovima za novogodišnje slavlje. Nepodnošljiva lakoća zaborava. Stigo Kampaco, najveći transfer u istoriji naše košarke. Evo, sav drhtim od uzbuđenja. Pratim NBA, pa znam koliko se naigrao u Denveru i Dalasu, U poluvremenu Zvezdine utakmice, čujemo i kao vidimo rafale na Kosovu. Sve mutno. Ne znamo ni ko puca, ni zašto, ni kako. Kosovska policija demantuje da je rešetala, a ne oglašava se ni Milan Radojčić. A ni Beba Popović. Koji se zapravo nikada lično ne oglašava. Njegova dela govore umesto njega. Očigledno mu ponestaje inspiracije.Dejana Tiaga Stankovića sam poznavao površno. Generacija smo. Kad sam čuo strašnu vest iz Lisabona, kao da mi je neko zabio nož u stomak. Teturao sam gradom, očajan. Tiago je imao onu vrstu duha koja je ovaj grad činila živim. On je bio znak naše vitalnosti. Uprkos olovnim vremenima. Nakon Balaševića, Vese Simonovića, Marka Živića, Glogovca, Dragoljuba Djuričića, Tanje Petrović, Gorice, Dušana Mašića, spisak je zaista podugačak, otišao je i on. Pa onda zakucavanje sa Masimom. I mi još uvek stojimo na nogama. Kao grogirani bokseri. Neko se pita – a kako ovima što žive zlatno doba, ne fali dlaka s glave? Pa eto razloga za proučavanje uloge stresa, tuge i nepravde na dužinu životnog veka u Srbiji.

U redu. Život ide dalje. Show must go on. Obaveza nam je da ostanemo u sedlu. To bi nam i Šaca i Masimo poručili. Čitaćemo Šacine knjige i ponovo ćemo otkrivati Masima. Ja se u životu nisam naslušao Balaševića i Olivera Dragojevića, nego posle njihove smrti. Kultura sećanja je kultura nepristajanja. Kultura otpora.A onda, kad preživimo prvi januar, kojim putem dalje? Imam lekoviti predlog. Nedavno sam bio na otvaranju izložbe u Galeriji “Monolog” u Cetinjskoj ulici. Kustos izložbe, harizmatični Denis Leo Hegić, sada na privremenom umetničkom radu u Berlinu, je u uvodniku izgovorio jednu rečenicu koja me je potpuno oborila s nogu: “Nežnost je nova avangarda.” Usvojio sam poruku momentalno. Počeo sam da grlim bližnje svoje i kad treba i kad ne treba. Što savetujem i vama. Budimo nežni jedni prema drugima. Ne izgovarajmo dosadne, predvidive stvari i ne mračimo kao ja u ovom tekstu.

Volter jednom reče: “Tajna u tome da se bude dosadan je - da se sve kaže.” Biti originalan danas, znači preskočiti opšta mesta nesrećnog društva. Spas je u emociji. U nežnosti. Ona će nam dati krila i duže ćemo živeti. Zato – srećna vam Nežna nova godina, drugari!Bonus video: Ivan Lalić o retroaktivnoj atmosferi 90-ih i talasu političkih penzija

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanlalioretroaktivnojatmosferi90ihitalasupolitikihpenzija-novas-worldwide&stream=sp500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4158817"]