5
‘‘U Nišu se jedan esperantista oženio Japankom i u takvim brakovima je pravilo da jedan od roditelja sa decom uvek priča na esperantu i to su deca esperantisti po rođenju‘‘‘ kaže za Nova.rs Saša Pilipović, jedini profesionalni glumac s Balkana koji govori esperanto.
Sa esperantom je proputovao gotovo ceo svet, učestvovao na svetskim kongresima u više od 40 zemallja, ali je ovaj glumac uporedo izgradio i bogatu karijeru u svom matičnom pozorištu u Kragujevcu.
Na sceni Knjaževsko srpskog teatra je 30 godina i sa brojnim prijateljima je obeležio jubilej. Ne, nisu bili u publici, već sa njim na sceni u ‘‘poetsko muzičkom programu‘‘ u kome je publika doživela ‘‘više premijera‘‘ iz bogatog opusa ovog umetnika.
Za neobičan životni put ovog rođenog Kragujevčanina, moglo bi se reći, da je još uvek neispisani roman, ‘‘o zamalo promašenoj karijeri‘‘.
Završio je vojnu vazduhoplovnu školu u Rajlovcu kod Sarajeva i krajem osamdesetih postao oficir u nekadašnjoj Jugoslaviji. Kao stručnjak za vojne radare, počeo je da radi svoj posao, prvo u Sisku, pa potom u Zagrebu, ali ga je, kako priznaje, uvek više privlačilo da bude u društvu glumaca i pesnika, nego sa kolegama oficirima.
Starešine su u njemu prepoznale umetnika, pa je brzo postao načelnik Vojničkog kluba zadužen za organizaciju kulturih manifestacija. Sa istomišljenicima i kolegama ‘‘plavcima‘‘ osnovao je bend ‘‘Nebeski jahači‘‘ sa kojim je nastupao širom biše zemlje, ali kako kaže ‘‘za njegovu umetničku dušu‘‘ to nije bilo dovoljno.
U Zagrebu je sa gitarom na leđima, često odlazio u amaterske pozorišne trupe, gde su odmah prihvaćeni svi njegovi taleniti – svirao je, pevao, glumio, recitovao… Tako je dospeo i u ‘‘Studenstko esperantsko kazalište‘‘, gde se prvi put susreo sa ovim jezikom. Brzo ga je savladao, pa je potom četiri godine bio spiker na Radio Zagrebu gde je jednom nedeljno čitao vesti na esperantu za celu Jugoslaviju.
Međutim, kada su na epoletama počeli da se ređaju oficirski činovi, pomislio je da će njegova umetnička strana zauvek ostati zarobljena u uniformi, a njegovi talenti ‘‘samo hobi‘‘, pa je odlučio da napravi životni preokret i posveti se glumi.
Ove, malo poznate detalje iz života, Pilipović je podelio sa publikom, a na sceni KST-a smenjivali su se prijatelji iz svih perioda njegovog života.
‘‘Ovo je kao vremeplov, na istom mestu su moji prijatelji iz vojničkih dana, sadašnje kolege i prijatelji iz nekih drugih profesija. Za dva sata na sceni, vratila su mi se mnoga sećanja i kao da sam ‘‘prošetao‘‘ kroz svoj život‘‘ preplavljen je Saša emocijama posle završetka programa.
Sa zadovoljstvom opisuje da mu je drago što je njegova prijateljica iz amaterskih dana u Zagrebu Jasmin Novak, čak iz Norveške doputovala da bi ispičala anegdote. A Jasmin je, na njegovo iznenađenje, umesto o umetnosti, sa publikom podelila kako su devojke u Zagrebu bile opčinjene pojavom mladog i lepog oficira, koji svira, peva, recituje…
Na sceni se pojavio i starešina iz vojničkih dana, koji je otkrio da je često ‘‘pokrivao‘‘ mladog kolegu zbog odlazaka na umetničke probe, te da je u strogom vojnom sistemu, morao da drži u tajnosti programe koje priprema, kako ne bi bili cenzurisani.
Uspomene je evocirao i hrvatski akademski glumac Josip Kučan, koji se prisetio da mu je Saša bio podrška na prijemnom ispitu za Akedemiju.
Potom je na sceni, Pilipović zajedno zasvirao i zapevao sa svojim ‘‘plavcima‘‘ iz benda ‘‘Nebeski jahači‘‘, ne skrivajući zadovoljstvo što ga se i posle 30 godina sećaju u Zagrebu, odakle je poneo ljubav prema esperantu, koji mu je tokom 30 godina profesionalne glumačke karijere ‘‘otvoro novi svet‘‘.
Saša Pilipvić je jedini profesionalni glumac sa Balkana koji govori i glumi na esperantu. Ovaj jezik mu je, priča on za Nova.rs, doneo mnoga poznanstva i brojna putovanja, na kojima se uverio da je ovaj, eksperimentalni jezik, u svetu mnogo cenjeniji i prisutniji nego u Srbiji.
‘‘Esperanto ne poznaje nacionanost i stvara osećaj jednakosti.Igrati pred 1.200 ljudi na esperantu je neverovatan osećaj. Kada se okupimo, svi govorimo jednim jezikom i svi se razumemo, i onaj Japanac, i Kinez, i Finac… Svi smo egal. Esperanto je zamšljen kao pomoćni jezik, ali je to prema mom mišljenju ideal života‘‘ opisuje on.
Kaže da je zajednica svetskih esperantista izuzetno živa i da se svake godine okupljaju na Svetskom kongresu, ali da između dva kongresa postoji još mnogo nacionalnih okupljanja koja ne propušta.
Kao glumac, godišnje poseti sedam do osam kongresa na kojima nastupa u umetničkom programu.
‘‘Predstave na esperantu su uvek najposećeniji programi. Godinama već učestvujem sa jednim kolegom glumcem iz Poljske i to je za mene još jedno novo iskustvo. Trudimo se da uvek imamo neku novu predstavu. A na esperantu može i da se peva. Ja sam preveo ruske romske pesme na esperanto, pa čak i naše srpske. Kada zapevam ‘Ja sam mala garava, crna tvoja ciganka‘‘ u publici nastaje opšte oduševljenje i svi prihavataju pesmu‘‘, opisuje atmosferu.
Sa esperantom je obišao preko 40 zemalja sveta, mnoge i po više puta, a često je bio jedini predstavnik Srbije. Kaže da je samo na Kubi, učestvovao na tri Svetska kongresa, a koliko je ovom jeziku posvećena pažnja, Pilipović potvrđuje da je sve učesnike 1990. godine Fidel Kastro pozvao na prijem.
Priseća se i anegdote kada je sa jednim učesnikom prvo razgovarao na esperantu, a kasnije saznao da obojica govore srpski.
‘‘ Upoznao sam u Venecueli starijeg gospodina koji mi se predstavio kao Huan Bahrič, pohvalio je predstavu, pitao me odakle sam i onda čistim srpskim jezikom rekao da je kao dete sa roditeljima živeo u Beogradu. Meni je bilo neverovatno da u Venecueli među esperantistima čujem i srpski jezik‘‘ kroz osmeh priča ovaj uemtnik.
Kaže da se danas esperantom bave ljudi svih profila i uzrasta i da je na skupovima upoznao mnogo profesora, doktora nauka, akademika, ali i ‘‘običnog sveta‘‘.
Pilipović nam otkriva i da je kao ‘‘svetski putnik‘‘, koji posećuje daleke i egzotične zemlje, osmislio svoje lično pravilo, da se uvek javi srpskoj ambasadi i pozove ambasadora i sve činovnike na esperanstko umetničko veče.
‘‘Naši ambasdori rado dođu sa porodicama i službenicima i meni kao izvođaču iz Srbije znači njihovo prisustvo. Tako mi je jednom u Južnoj Koreji, ambasador Zoran Kazaković, iznenađen pozivom, rekao da je to prvi put da od naših ljudi dobije poziv za neki program. Njegovo dotadašnje iskustvo je bilo da se ambasadi javljaju samo ljudi koji izgube dokumenta ili traže neku pravnu pomoć. Pozvao sam i Vidu Ognjenović kada je bila ambasadorka u Danskoj. Kao rediteljka ona poznaje ceo taj proces u vezi sa pripremom predstave i bila je oduševljena kako sve to funkcioniše na esperantu. Kasnije je priredila i prijem u ambasadi za nas‘‘ priseća se glumac.
Ovaj svestrani umetnik kaže da je osnove esperanta savladao za tri meseca, ali dodaje ‘‘da se esperanto uči celog života‘‘. Priča i da se na brojnim kongresima među učesnicima rađaju ljubavi, pa postoji i određeni broj pojedinaca koji su, kako kaže ‘‘esperantisti po rođenju‘‘.
‘‘Imali smo takav slučaj u Nišu, kada je jedan esperantista oženio Japanku. U takvim brakovima je pravilo da jedan od roditelja sa decom uvek priča na esperantu i to su deca ‘denaska esperanto‘‘ odnosno, esperantisti po rođenju‘‘ objašnjava on.
Na kraju zaključuje da Srbija kaska u odnosu na svetsku zajednicu esperanto govornika i da u našoj zemlji postoji tek desetak udruženja esperantista u kojima su uglavnom entuzijasti, dok se u svetu pišu knjige, priručnici, a učenje ovog jezika raste, uprkos digitalnim tehnologijama i globalnoj prevlasti dominatnih jezika.
Tvorac univerzalnog jezika za ceo svet je poljski lekar Ludvig Zamenhof, koji je živeći u multinacionalnoj sredini govorio nekoliko jezika i na osnovu svog poliglotskog znanja stvorio novi, kao sintezu najrazvijenijih jezika. Prvi udženik objavio je 1887. godine i to se smatra godinom ‘‘rođenja‘‘ ovog jezika. Zamenhof je za strukturu esperanta koristio reči iz romanskih i germanskih jezika, dok je fonologiju preuzeo iz slovenske grupe jezika. Esperanto se smatra se jednim od najjednostavnijih jezika na svetu, a njegovo učenje je znatno lakše i brže od učenja tradicionalnih jezika.
Bonus video: Milan Nešković: „Vlast“ – nova priča sastavljena od Nušićevih replika