0
Mislim da danas ne postoji nijedan roditelj koji ne razmišlja da će možda njegova deca negde da odu. U naše vreme nije bilo tako. Bila je normalna stvar da ostaješ ovde. Sin mi je još mali da bih o tome intenzivno razmišljao, a sa druge strane se nadam da će stvari da budu bolje, da ne može uvek da bude ovako, kaže u razgovoru za Nova.rs reditelj Srdan Golubović.
Autori: Milojko Božović, Matija Jovandić
Film „Otac“ Srdana Golubovića osvojio je dva priznanja na Berlinalu, nagradu publike i nagradu ekumenskog žirija, odmah potom dočekan je ovacijama na otvaranju beogradskog Festa, a samo što je počelo prikazivanje ovog ostvarenja u domaćim bioskopima uvedeno je vanredno stanje. Sa Golubovićem razgovaramo o tome šta će se dešavati sa „Ocem“ dalje, o budućnosti kinematografije u novim uslovima, društvenom angažmanu u njegovim filmovima i van njih, njegovim omiljenim rediteljima i uticaju njegovog oca na njegov put, o budućnosti domaćeg filma, festivalima…
Kakva je sudbina filma „Otac“? Kada očekujete da će se ponovo vrati u bioskope, da li će se uopšte vratiti?
– Film je, nažalost, igrao samo sedam dana u našim bioskopima i onda je krenulo vanredno stanje. Očekujem da će film da se vrati, ali nekako se plašim da bioskopi, ni ovde ni u svetu, neće raditi kao što su ranije radili sigurno narednih godinu dana, možda i malo više. Vratiće se i ljudi će imati priliku da ga vide, ali to neće biti na način na koji je to bilo do sada. S druge strane, ono što je za mene posebno važno, to je da kreću festivali u svetu. Videćemo i kakva će biti distribucija koja bi trebalo da bude u jedno desetak zemalja. Za svakog reditelja strašno je važno da, osim što film prikaže u svojoj zemlji, on bude u bioskopskoj distribuciji i u nekim drugim zemljama.
„Otac“ je prikazan u Berlinu, imao srpsku premijeru na Festu, puno se pričalo o filmu i onda je epidemija koronavirusa sve prekinula. Kako ste to doživeli, kao emotivni šok ili ste normalno prihvatili?
– Normalno sam prihvatio, šta da radim. Film je stvarno imao izuzetno dobru priču i ovde, i u Berlinu, to mi je jako zanimljivo i drago. Nekako je sve krenulo zaista dobro. Meni je bilo teško, naravno, jer kad se ogromna energija uloži, ne samo moja, nego svih ljudi koji se bave tim filmom, i onda se to prekine…
Kako vidite snimanje filmova u budućnosti?
– Kao i neke druge privredne grane, tako će i filmska industrija da se vrati u velikoj meri u neke stare tokove. Što se tiče distribucije filmova, to će biti teži i duži proces. S druge strane, ono što mene brine je nadolazeća velika ekonomska kriza koja će da promeni način finansiranja kinematografije, pre svega u Evropi. To se već desilo 2007. Negde od 2000. do 2007. bilo je „zlatno doba“ finansiranja filmova u Evropi. Posle je krenulo nagore, a plašim se da će da bude opet nagore. Biće teže i komplikovanije, biće manje koprodukcija, ali nekako verujem da će filmovi da se snimaju. Evo, već sada kreće nekoliko ekipa u Beogradu. Rade manje-više normalno.
O čemu vi sada razmišljate, na čemu radite?
– Iskoristio sam ovo vreme kada se ništa nije dešavalo da počnem da radim na scenariju za novi film, i prvi put na jednoj televizijskoj seriji.
Nakon što je „Otac“ prikazan, Đorđe Joksimović, po kome ste gradili lik u filmu, rekao je da je video neku novu nadu. Mislite li da je film pomogao njemu, da li film može da menja nešto?
Nadam se da mu nije donelo štetu, a ako mu je donelo malo koristi, drago mi je. Kad se desi publicitet, kakav film može da izazove i skrene pažnju na Đorđa Joksimovića, i ne samo Đorđa Joksimovića, nego mnogih drugih ljudi koji imaju sličan problem po centrima za socijalni rad širom Srbije, to, nažalost, često bude kratkotrajno. Verujem da smo Đorđu pomogli oko nekih drugih važnih stvari: da kupi kuću, da je sredi, oko uslova koje bi trebalo da ispuni da bi mu vratili decu. Danas Đorđe živi u lepoj kući, sa vodom i strujom, u uslovima koji su prilično iznad nivoa onoga što centar za socijalni rad traži. On sad ima i posao. Verovatno mu sad traže neke druge uslove, ali bez obzira na to što je sistem ovde spor i što se stvari dešavaju mnogo sporije nego što treba, ima nade da se Đorđu vrate njegove tri ćerke.
Da li je lik direktora centra za socijalni rad, kog tumači Boris Isaković, građen po stvarnoj osobi?
– Nije. Niko nije stvaran. Naravno, likovi su inspirisani iskustvom raznih ljudi sa kojima sam razgovarao, to je više skup priča koje sam slušao od raznih ljudi, kojima je centar oduzeo decu. Ali „Otac“ je zaista fikcija i nisam hteo te ljude direktno da prozovem, da kažem da rade nešto loše, da se bave korupcijom. Imao sam nekoliko situacija da su me različiti ljudi iz centara po Srbiji zvali i slali mi poruke. Vrlo su bili ljuti. Pokušavao sam da im objasnim da ovo nije dokumentarni film i moja namera nije bila da bilo koga lično, niti bilo koju profesiju, ocrnim. Naprotiv, mislim da kao svuda i tu ima i dobrih i loših, i čestitih i onih drugačijih, i vrednih i lenjih…
Pre toga snimali ste „Krugove“ i „Klopku“. Taj društveni angažman kod vas je uočljiv, a sa druge strane govorite o fikciji…
– Da. Kada živiš u turbulntnoj zemlji kao što je Srbija, a ima takvih zemalja puno u današnjem svetu, šta god da radiš i čime god da se baviš, neka to bude i najobičnija ljubavna priča, ona najčešće u sebi ima društveni kontekst, vrlo često i politički. Sa druge strane, želja mi je uvek da se bavim dramom pojedinca i da tragam za nečim što je umetnička, filmska istina, a ne životna istina. Verovatno su „Krugovi“ bili moj najangažovaniji film od ova tri koja ste spomenuli. Smatram da je taj angažman potreban, da slika svet u kom živimo, i daje kontekst tim dramama kojima pokušavam da se bavim. Ne želim da se bavim filmom kako to radi Ken Louč, kome je film jedno oružje za neku vrstu borbe protiv društvene nepravde ili Godar, kome je čak film oružje političke borbe u poslednje vreme. Naprotiv, želim da pravim filmove koji se bave ljudima, njihovim problemima i publiku teraju da plaču ili se smeju, da dožive neke emocije. Da se vratim na prethodno pitanje, ne verujem da umetnost može da promeni svet, ali može da menja određene ljude koji su slika tog sveta, pa ako neki film promeni nekog čoveka, to je već velika stvar. Kao što je Tarkovski govorio, „ako jedan film pomeri jednog čoveka na planeti, ja sam srećan čovek“.
Ono što smo uvek primećivali u vašim filmovima, a u „Ocu“ baš izrazito, to je da svakom karakteru nađete i date neku dobru stranu, sem možda tog direktora…
– Sem Borisa Isakovića, da.
Nema kod vas te oštre podele. Recimo, film „Apsolutnih sto“ završavate nadom, onom zastavom koja se podiže…
– Jeste, ja umetnost doživljavam tako. Kao i u životu, ljudi nisu dobri ili loši, najčešće su i jedno i drugo. Sad, jedan pol u određenim trenucima ljudskih života je jači, drugi slabiji. Ne verujem da postoji apsolutno zlo ili apsolutno dobro, nema crno-belog, uvek je pomalo sivo. Ili više sivo. Jer su takvi ljudi. Gradeći likove trudim se da inspiraciju uzmem iz života, kao što imate kod Majka Lija, reditelja koji je najpoznatiji po tom metodu, kako pravi karaktere. Trudim se da su instiniti i što manje polarizovani, jer je to blisko istini. A glavna stvar na filmu i u umetnosti je, valjda, to traganje za istinom. Ima rečenica koju volim kod poznatog reditelja Abasa Kjarostamija, kada su ga pitali šta je za njega dobar film, rekao je „onaj kom verujem“. Vodim se tom devizom.
Rekli ste da ne koristite film kao sredstvo poput Louča ili Godara, pominjali smo Majka Lija. Ko su vam uzori sada?
– To se menja. Nisam od onih autora koji imaju ceo život reditelje koji su mi važni. Ali ako bih morao da izvučem jednog koji je najviše uticao na mene, a i dalje utiče, to je Kješlovski.
Kopolu su na portalu „Dedlajn“ pitali koji su to filmovi koji su mu „zapalili fitilj“. Sećate li se vi filma koji je to izazvao kod vas?
– Sećam se. Taj film nema nikakve veze sa onim što sad radim, to je „Let iznad kukavičijeg gnezda“ Miloša Formana. Ne znam zašto je to film koji je mene potpuno uverio da hoću da se bavim filmom, ali znam kad sam ga gledao, negde početkom osamdesetih u Dvorani kulturnog centra, da sam, u stvari, posle te projekcije došao sledeći dan ponovo da ga gledam, i da sam potpuno bio opčinjen i siguran da ja želim da pravim filmove. I dugo godina, kad sam bio vrlo mlad, Miloš Forman mi je bio jedan od omiljenih reditelja, kao i Vim Venders, dva potpuno različita autora. Dogodilo mi se da me uvukao u film reditelj sa čijom poetikom i estetikom nemam zaista ništa. Menjali su se, ali je Kješkovski neko ko je bio i ostao jedan od reditelja kojima se vraćam stalno.
Kad smo već kog toga, da li vas je otac, poznati reditelj Predrag Golubović, odgovarao ili nagovarao, koliki je njegov uticaj bio?
– Njegov uticaj je bio ključan. On nije bio preterano srećan što ću ja time da se bavim, moj otac se nadao da ću da studiram svetsku književnost i da ću da pišem. Smatrao je da imam dara za to, ali sam bio okružen filmom od kad sam se rodio, pošto su kod nas u kuću dolazili glumci, i video sam kao mali samo tu divnu stranu tog posla, tako da nije postojala mogućnost da me on razuveri, jer sam bio potpuno opčinjen tim svetom, fasciniran. Jako rano, u osnovnoj školi, pričao sam svima da želim da budem filmski reditelj. A što se tiče uticaja oca, kad sam upisao fakultet, ja sam počeo da bežim od uticaja njegovih filmova, njegove poetike i estetike. Zanimljivo je da se sada tom uticaju vraćam. I poslednja sekvenca u „Ocu“, kada Goran Bogdan skuplja one stvari po kućama, to je direktan omaž, posveta, kratkom filmu „U predahu“ mog oca.
Sad je Filmski centar stavio na Jutjub njegov film „Smrt paora Đurice“…
– Skinuli su ga posle jednog dana.
Zašto?
– Zato što se javila neka firma iz Bugarske koja je otkupila prava, i sad mi pokušavamo da razrešimo tu potpuno besmislenu stvar. Čuo sam da je sadašnji vlasnik prava neki osmi, deveti kupac, tako da tu ne može da se uđe u trag. To je problem i sa „Avala filmom“. Koliko sjajnih jugoslovenskih filmova ima i ko ima prava na njih? To je potpuno neuhvatljivo. Većina proizvođača, produkcijskih kuća je nestalo. Gde su završila ta prava?
Kad smo kod Predraga Golubovića, njega je teško svrstati u neki pravac naša kinematografije, ne pripada ni crnom filmu. On je u onoj grupi reditelja koji nisu nigde. Kako biste ga vi, kao profesor filma, svrstali?
– Meni su daleko najzanimljivija ta njegova četiri kratka igrana filma koji su potpuno bez reči: „Smrt paora Đurice“, „Tišine“, „U predahu“ i „Biografija Jozefa Šulca“. Mislim da su ta četiri filma, od onoga što sam ja gledao, u evropskim i svetskim okvirima nešto što je vrhunac kratkog igranog filma. Ti filmovi su u to vreme dobijali najveće nagrade koje su postojale za kratki film, u Oberhauzenu, u Berlinu je dobio nagradu za „Biografiju Jozefa Šulca“. Smatram da je taj segment njegovog stvaralaštva izuzetno interesantan. S druge strane, on je radio i u dugometražnim igranim filmovima, te partizanske vesterne, koji su dosta zanimljivi, sa Šibom Krvavcem film „Most“… Imao je, u stvari, dve poetike koje deluju različito, ali nisu različite. Meni je prva draža, bliska je crnom talasu i bliska nečemu što su u to vreme bile jako zanimljive struje u evropskom filmu, kao što je, recimo, Mikloš Jančo. Ima puno reditelja iz tog vremena koji su nekako baš za sebe, kao što je Vlatko Gilić, koga ne možeš da svrstaš nigde. On je zaista poseban i drugačiji.
Vaš otac je pripremao veliki projekat, film o kralju Milutinu…
Da, „Poslednji pohod“, o smrti kralja Milutina.
… govorilo se o velikoj scenografiji koja se pravi. Da li ste ikada pomislili da ta priča može da se dovrši, da to možda vi uradite?
– Nisam razmišljao o tome. To je njemu bio jako važan projekat i on se do svoje poslednje godine života bavio time. Kako sam ja počeo da pravim svoj svet autorski, odlučio sam da ću se baviti samo savremenim temama. Ne znači da će ta moja odluka da traje zauvek. Otac je napisao taj scenario koji je stvarno fantastičan, vanserijski. Neverovatno je savremen taj tekst. Govori o bratoubistvu i ratu koji kreće po smrti kralja Milutina, gde se za krunu bore njegova dva sina i sin njegovog brata Dragutina. Jako je aktuelan, kao da se, na neki način, dešava danas, ili pre 25 godina. Ima neku snagu, neku silu, ima nešto strašno uzbudljivo i, kao oni Kurosavini filmovi, univerzalno i vanvremenski. Ali videćemo, bio sam zaboravio na to, ali ne znači da mu se možda jednog dana neću vratiti.
Pročitajte još
Kada se pogleda vaša filmografija, često pišete i svoja scenarija, a filmove snimate na svakih šest-sedam godina. Da li je to stvar vašeg tempa ili nužnosti i realnosti?
– Ima svega. Pre svega mislim da sam ja kriv što tako retko snimam. Dugo tražim priču i dugo mi traje period dok se ne opredelim čime ću da se bavim. Posle dosta dugo to pišem i pripremam i na kraju dolazimo do toga da je proces finansiranja filmova dugotrajan da, kada dobijete pare u Srbiji, treba najmanje dve godine da se dobije novac napolju. Ali, da se ne vadim na to, glavna stvar je što meni treba vreme.
Janko Baljak je nedavno na javnoj debati „Kultura posle virusa“ primetio da je prvo stradao film sad kad je kresan budžet za kulturu. To, kaže, dovodi domaće sineaste u situaciju da ne mogu ni u koprodukcije i traži da se novac, umesto u subvencionisanje stranih produkcija, vrati domaćim autorima. Kako to vi gledate na to?
– Nije stvar u tome da se uvek krati filmu, nego je to odnos koji ovo društvo već decenijama ima prema kulturi. Ne znam kad je drugačije bilo. Uvek kada dođe do situacije da se nešto smanjuje, smanjuje se budžet za kulturu i mene nije iznenadilo to što se dogodilo. Tačno je da ako ne dobiješ pare u svojoj zemlji ne možeš da ideš u koprodukciju. S druge strane, razvijanje filma kao industrije, pa i taj povraćaj poreza kojim se stimulišu strane ekipe da dođu, je nešto drugo. To postoji i za domaće filmove i to su dve odvojene stvari. Kada bi deo išao u budžet Filmskog centra i popunjavao i činio taj budžet većim, to bi bilo sjajno. Imali smo sreću da se FCS pre nekih pet, šest godina potpuno reformisao i postao ono što smo mi uvek hteli da bude. U to vreme je direktor bio Boban Jevtić. On je zaista Filmski centar postavio da radi kako treba i rezultati će tek da se vide, u naredne dve, tri godine će prisustvo srpskog filma zaista da bude mnogo veće na velikim svetskim festivalima. Film je skupa stvar i zavisi od finansiranja. A što se tiče kulture, odnos prema kulturi je ovde takav kao da nam ona ne treba. Sreća je da uopšte spasavamo ovo što možemo da spasavamo i da se bilo šta dešava.
Imate iskustva sa velikim festivalima. Šta je, postoji li, neka prednost srpskog filma u inostranstvu?
– Ne postoji. Nestala je. Mi imamo iluziju da smo, što se tiče festivala, apsolutni naslednici jugoslovenskog filma. Jugoslovenski film je imao jedan strašan kontinuitet u proizvodnji, a mi ga nismo imali godinama i ne može to „na klik“, odjednom da se javi velika kinematografija. Druga stvar koju zaboravljamo, Jugoslavija je bila jedna ozbiljna zemlja, koja je u geostrateškom smislu imala važne pozicije, a današnja zemlja u kojoj živimo, kao i ove druge oko nas iz bivše Jugoslavije, nemaju nikakvu posebno važnu poziciju. Kao i u svim drugim stvarima, tako je i u kulturi. Kad opet budemo imali malo veći kontinuitet dobrih filmova koji dolaze iz Srbije, filmova koji intrigiraju i donose nešto novo, taj fokus će ponovo da se dogodi. Postoji već, priča se već po kuloarima festivalskim, da se srpski film zvraća. I videćete to, verujem, u naredne dve, tri godine. Ima mnogo mlađih reditelja koji snimaju svoje prve, druge filmove, za koje mislim da će da naprave jako zanimljiva ostvarenja.
Ima li tu neke uzročno-posledične veze u tome da ako smo kao zemlja na političkoj margini, da se to odražava i na film?
– Ima. Sve je važno. Nije to presudno, nije pravilo, ali velike zemlje, značajne zemlje koje su intrigantne kulturom i svojom političkom pozicijom, nekako su više u fokusu sveta. To su normalne stvari, u svemu je tako. Tako je i u svetu filma, kada se pojavi rumunski film, svi ga iščekuju. A, opet, Rumuni su, na primer, to pre svega kvalitetom napravili.
Pre Rumuna je možda najizrazitiji primer bila iranska kinematografija, a onda korejska ili nešto pre, ili u isto vreme, kineska. A kod Rumuna i njihovih filmova koji dolaze na festivale, zna se da nema greške…
– Jeste, oni su uradili jednu stvar, svesno ili nesvesno su se vratili nečemu što jeste njihova tradicija od Joneska – to je teatar apsurda. Skoro svi rumunski filmovi su to, teatar apsurda. Možda sa izuzetkom filmova Kristijana Munđijua. Ali i Puju, i Porumboju, i svi ostali su u stvari to. Tako da kada pričam o tome na šta bi mi trebalo da se naslonimo, ja stalno govorim da je to crni talas, koji je deo naše filmske tradicije, možda mnogo više nego bilo koji drugi književni ili dramski uticaj. Kada pogledamo Makavejeva, Žiku Pavlovića i Žilnika, toliko raznolike autore, a u stvari je opet postojao kišobran koji ih je tematski objedinjavao, i u potrebi da grade neki hrabri svet.
Ali imamo i druge primere, filmovi Gorana Markovića su recimo preživeli svoje vreme. Evo, sad je i „Variola vera“ zahvaljujući epidemiji ponovo došla u fokus javnosti, tu su i „Majstori, majstori“…
– Apsolutno se slažem, i Marković, i Karanović, i Rajko Grlić, skoro svi filmovi su im i dalje vrlo aktuelni. Skoro sam baš studentima puštao „Majstori, majstori“, meni najdraži Markovićev film. Koliko je on aktuelan i politički i koliko govori o okolnostima društvenim, kao da se vreme skoro nije ni promenilo. Češka škola, sa tom svojom specifičnošću, imala je uticaja svih ovih godina. Taj uticaj se nije smanjivao. Crni talas smo mi, međutim, malo zaboravili, pa smo sad počeli ponovo da ga otkrivamo.
Sad u vreme pandemije smo objavljivali feljton Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“. Radi se o njegovoj priči po kojoj je snimio film „Variola vera“. Kao da se dešava danas, zatvaranje, medijska manipulacija… I crni talas i češka škola korespondiraju opet sa okruženjem. Vidite li sad takav ambijent?
– Mi živimo u crnom talasu svakodnevno. Možda ne ovde na Dorćolu, ali čim odete do Vrčina, Sopota ili Ripnja… Živimo u vremenu velikog siromaštva, s druge strane jednoumlja i potrebe običnog čoveka koji se, kao i junaci Živojina Pavlovića, nalazi na nekoj nizbrdici konstantnoj i, koliko god da grebe noktima da se održi, od početka je jasno da ide samo na dole. To jeste naša stvarnost. Imao sam prilike da putujem po Srbiji, kada sam obilazio lokacije za filma „Otac“. Bilo mi je strašno što sam to video, a bilo mi je drago što sam upoznao svoju zemlju. Ja sam odrastao na Novom Beogradu, nisam znao mnoge stvari. Stvarnost je mnogo strašnija nego što mi mislimo da jeste. Mi smo zaštićeni ovde u Beogradu, živimo u mikrosvetu.
Pročitajte još
Mislim da, zahvaljujući opet Jugoslaviji, imamo tu sreću da je Beograd pravljen kao glavni grad jedne velike zemlje i da je sada „velika glava na malom telu“. Imamo tu privilegiju da živimo u gradu, koji je vrlo poseban i drugačiji. Sa svim svojim manama, to je jedan veliki grad.
A sa druge strane, kada govorimo o uticaju češke škole – „Majstori, majstori“, o „Varioli veri“ da i ne govorim – koliko se Marković bavio jednom, da kažemo, političkom satirom koja je bila vrlo jasna i direktna, a uvijena u oblandu humora, u stvari. Kao što su radili češki reditelji, Forman, Mencl i drugi. Ista je to stvar. Šta se danas priča, da u osnovnim školama ni tetkica ne može da se zaposli ako nema partijsku knjižicu, da lokalni moćnici postavljaju svoje poslušnike. Znači, stvar je potpuno ista, ništa se nije promenilo. Ono što je zanimljivo u velikim filmovima, kao i u velikoj književnosti, to ostaje, zato što je blisko istini, onome što život zaista jeste. A život se ne menja, samo prolazi kroz različite procese i periode, ali se, nažalost, često vraća na isto. A mi smo se sad uverili, pogotovo u vreme ovog vanrednog stanja, svi su o tome govorili, šta je „Variola vera“ nego metafora toga što smo živeli ovih šest, sedam nedelja.
Kako ste vi to doživeli, smatrate li da živimo u nekom socijalnom eksperimentu, manipulaciji ili je zaista sve trebalo tako da bude sa zabranama, vanrednim stanjem…?
– To ne možemo da znamo. Ja zaista ne znam. Meni je jako žao bilo starih, bila je to strašno teška stvar za neke ljude koji su navikli da svaki dan malo prošetaju, što im je jako važno za zdravlje, a sa druge strane, možda je tako moralo. Kod nas se sve radi u ekstremu. Imamo najrigoroznije mere, pa onda će preko leta to da se promeni. Kod nas nema realnog odnosa prema tome. Uvek je ili crno ili belo. Ne znam šta da kažem. Meni je smetalo i nisam doživljavao kao korisno zatvaranje po tri dana. I taj policijski čas od pet popodne, ne znam šta bi promenilo da je od osam. Da li je to zaista toliko opasno, tih par sati više? Mislim da bi i prodavnice bile manje napadnute. Ne znam, više govorim o svom doživljaju. A ako govorimo o manipulaciji, mi živimo u društvu potpune manipulacije. Manipulacija oko pandemije je manja stvar, mnogo veća stvar je manipulacija koja se dešava u političkom životu.
Kada to kažete, na šta konkretno mislite? Šta vama smeta u našem društvu?
– Mislim da smo dospeli do toga da je naš politički život potpuno isti kao rijaliti. Gomila laži, manipulacija, izmišljotina, farse, drame, tragedije, komedije, svega pomešanog, da u stvari ima najmanje realnog bavljenja politikom. O istini u bavljenju politikom je glupo i da pričamo, to ne postoji nigde. Naša politička scena, i pozicija i opozicija, postala je jedno zaista loše pučko pozorište, sa lošim glumcima, sa puno falširanja, sa puno šmire, sa nepotrebnim preterivanjima. Od te gomile gluposti smo već otupeli. To je ono što mene najviše muči. Manipulacija je u političkom smislu svakodnevna i gomila laži koje se izgovaraju, po onoj teoriji „svaka laž koja se triput izgovori postaje istina“, tako da teško više možemo da raskrčimo gomilu tih laži i gluposti da bismo imali jedan objektivan pogled na život, i na politički život, i na stvarnost. To mi najviše smeta, što nas lažu svaki dan, što su laž i govorenje neistine dovedeni na nivo normalnog jezika.
Da li biste se direktno angažovali u politici, poput nekih vaših kolega, pogotovo glumaca? Da li ste razmišljali o tome?
– Ne bih se bavio politikom, barem ne za sada. Nemam neku želju. Nemam gađenje prema politici, naprotiv, mislim da je velika greška to što, zahvaljujući ovim političarima koji su već dugo prisutni, imamo otpor prema politici. Politika je ozbiljan posao kojim bi trebalo da se bave neki od najpametnijih ljudi u zemlji. Nemam gađenje u tom smislu da ću time svoje ime da okaljam, nego me jednostavno to ne zanima. Postoje druge stvari kojima želim da se bavim. Mnogo puta sam podržavao i neke političare, i stranke, uglavnom iste, i nikada mi nije bilo žao. Neki su me razočarali, neki nisu, ali kako god da se dešavalo, nije mi bilo žao, znao sam zašto sam u tom trenutku to radio. I dan-danas znam. Ne plašim se, samo mislim da imam sposobnosti da se bavim nečim drugim. A to nešto drugo je film.
Imamo situaciju sada da se javni diskurs, čim su raspisani izbori, sa pandemije vratio u priče o izlasku, bojkotu, opcijama… Kako gledate na to?
– Pre godinu dana sam bio apsolutno za bojkot i mislio sam da je to apsolutno jedina moguća stvar. Sada nisam siguran. Veoma mi je žao što postoji mogućnost da se izgube neke opštine i što opozicija nije imala strategiju da osvaja grad po grad. Najverovatnije ću da bojkotujem izbore, jer je jedina druga mogućnost bila da opozicija bude potpuno jedinstvena. U ovom trenutku su oni rasparčani i to dovoljno govori i o njima i o našoj situaciji. Voleo bih da svi jedinstveno izađu, koliko ih ima, i to bi bilo najbolje. Da izađu na izbore koji su nepravedni, gde uslovi nisu dobri, a medijska situacija je katastrofalna, ali sa druge strane takvi jedinstveni, sa određenim brojem poslanika bi mogli da utiču na to da za četiri godine imaju bolje uslove. Ovako se plašim da će za četiri godine uslovi biti još gori nego sad. I plašim se mogućnosti da izgube neke gradove koji su jako važni, gde ipak postoji bilo kakva ideja u ovoj zemlji da nije jedna stranka na vlasti. Zamislite da jedna stranka vlada u svim opštinama.
Ovakva stranka?
– Bilo kakva, a posebno ovakva. O kakvoj mi demokratiji pričamo onda i kakvom društvu? Uvek se vraćam na činjenicu koju je Srđan Valjarević izgovorio u nekom intervjuu, na jednu rečenicu koju jako volim: „Možda smo ovu vlast i zaslužili, ali ovakvu opoziciju sigurno nismo“. Jako mi je žao što je to tako, zato što mislim da mi kao pojedinci, kao građani, moramo ipak da imamo nekoga iza koga možemo da stanemo.
Da li ovde mogu da se dogode suštinske promene, da li mi imamo kapacitet za to? Devedesetih je postojalo neko jezgro, da li sad postoji?
– Nisam siguran da postoji ovde energija i da postoji mogućnost da se stvari potpuno promene, na onaj način za koji smo verovali da će se desiti posle Petog oktobra. Ali s druge strane mislim da su i neke manje promene jako važne. Na primer, promena odnosa unutar političkog života je dosta važna. Danas živimo u društvu u kom ako misliš drugačije od vladajuće stranke, ti si izdajnik, ti si ovakav i onakav. Znači, sama promena ka stvaranju demokratske klime je već velika stvar. Mislim da stvari mogu da se pomeraju metar po metar. Neće biti više nekog Petog oktobra, neće biti više nikakvih menjanja iz korena. Ako se 6. oktobra nije desilo to što se nije desilo, mislim da se neće desiti više nikada. Kao što se nije desilo ni u Rumuniji, a o tome govori i film „12:08 – Istočno od Bukurešta“. Da li se samo desilo da su ubili Čaušeskua i njegovu suprugu, da li se nešto suštinski promenilo? Tako da ne verujem u velike promene, ali verujem da može polako, korak po korak ka stvaranju demokratske klime. Mislim da je to najvažnija stvar za jedno društvo, da je to osnova da bi moglo bilo šta drugo da se radi. U jednoj totalitarnoj svesti u kojoj mi danas živimo ne može ništa drugo.
Da li vidite budućnost vašeg deteta u ovoj zemlji? U vreme kada smo mi odrastali o tome se nije razmišljalo, a sad nema roditelja koji ne misli o tome, koji ne oseća strah?
– Mislim da danas ne postoji nijedan roditelj koji ne razmišlja da će možda njegova deca negde da odu. Meni je jako žao, što kažete, u naše vreme nije bilo tako. Bila je normalna stvar da ostaješ ovde. Ne znam, razmišljam o tome, sin mi je, ipak, još mali da bih o tome intenzivno razmišljao, a sa druge strane se nadam da će stvari da budu bolje, da ne može uvek da bude ovako. Bojim se da će ovo vreme SNS-a da traje još, ali nijedno vreme nije večno. Nekako verujem da će, kao što posle plime dolazi oseka i obrnuto, stvari ipak morati malo da se promene. U ovom trenutku to ne deluje tako, posebno što veliki broj ljudi odlazi, i to veliki broj građanski, demokratski nastrojenih ljudi napušta ovu zemlju, ali mislim da nas ima dovoljno da se borimo, još uvek.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
