1
Bilo bi divno kada bi se u Srbiji organizovalo još više inostranih gostovanja i dešavala razmena umetnika koji dolaze s različitih strana sveta. Verujem da svako od nas, ko je izgradio internacionalnu karijeru, i sam može pomoći, ali mora postojati inicijativa neke od kulturnih ili obrazovnih institucija, kaže operska pevačica Sofija Petrović za Nova.rs.
Piše: Miloš Lazović
– Da sam iz Engleske, Francuske ili Italije, moj put bi bio mnogo lakši – iskrena je na početku razgovora za Nova.rs operska pevačica Sofija Petrović koja danas nastupa na prestižnim evropskim scenama, ali iza sebe ima godine borbe, preseljenja i odricanja.
Životna priča Sofije Petrović je i podsećanje na to koliko je važno biti istrajan, čak i kada se čini da sistem ne pruža dovoljno podrške.
– Moja profesorka Ljudmila Gros Popović često je govorila da su talentovani ljudi obično i lenji. A ja sam bila dete koje je zanimalo sve – od sporta do muzike. Nije bilo šanse da po ceo dan sedim i vežbam violinu. U jednom trenutku morala sam da napravim izbor – ili odbojka ili muzika. Pobedila je muzika jer sam shvatila da je to jedino što mogu da radim celog života. Maštala sam da budem pop pevačica, ali me je profesorka usmerila ka operi – priseća se pevačica rođena u Beogradu 1991. godine.
Petrovićeva je već sa 18 godina osvojila prvo mesto na takmičenju Lazar Jovanović u kategoriji mladih pevača, a kao odličan student dobila je i stipendiju Grada Beograda. Kao najmlađa od svih učesnika 2012. bila je finalista takmičenja Ferucio Taljavini u Austriji.
Prelomni trenutak dogodio se kada je sa 22 godine otišla u Ameriku.
– Primljena sam na Academy of Vocal Arts u Filadelfiji. Tada sam prvi put kročila u Metropoliten operu i gledala „Andrea Šenjjea“. Kada vidiš takvu produkciju i čuješ taj nivo pevanja, nemoguće je da ne budeš inspirisan – iskrena je, dodajući da joj je, uprkos neverovatnim iskustvima tokom boravka u SAD, ipak nedostajao evropski kontinent koji sadrži sve, što je joj je, kao velikom esteti, neophodno.
I posle Amerike stigla je ponuda iz Francuske i pet godina provela je u pariskom operskom studiju:
– Moj agent je organizovao audiciju, koju sam isprva odbila jer sam imala samo 25 godina i nisam se osećala spremnom. Ipak, otišla sam i to vreme u Parizu me je oblikovalo i kao umetnicu i osobu – seća se.
Pamti zauvek i jedno takmičenje u Austriji, kada je bila razočarana jer nije ušla u finale. Ali..
– Zaustavila me je predsednica žirija, legendarna Elena Obrazcova. Uhvatila me je za ruku i rekla: „Odavno nisam čula ovakav glas.“ Predložila je da dođem kod nje u Rusiju i dala mi privatni broj. Nažalost, život me je odveo na drugu stranu, a ona je ubrzo nakon toga preminula. Ipak, to je bio jedan od najsnažnijih trenutaka.
Dugo je tražila dela i uloge koja će odgovarati njenom glasu. Na akademiji su je „vodili“ kao dramskog soprana, ali je tek u mecosopranskom fahu pronašla sebe.
– Moj glas je tada prodisao, dobio boje i širinu. Tada sam počela da uživam na sceni. Danas pevam uloge poput Amneris, Karmen i Prinčipese de Bujon. Amneris mi je otvorila glas, a Karmen mi daje slobodu i snagu. Ulogu Prinčipese de Bujon takođe veoma volim. Ne može se porediti s ulogom Amneris, ali mi se muzika i konstantna dramska napetost veoma dopadaju. To je bila uloga koju sam na početku prelaska u drugi fah, pre dve godine, pevala. Sigurna sam da bi sada drugačije zvučala. Imam veliki raspon glasa, ali je najlepši i najkoloritniji u svom centru.
Progovara i o ulozi Karmen koja, kako napominje, nije najteža vokalno, ali je glumački i fizički zahtevna.
– Ovu ulogu obično prati zahtevna režija i mnogo pokreta na sceni. Veliki izazov je i jezik na kojem je napisana. Ako ne znaš francuski, teško ju je izneti. Meni je pomoglo što sam godinama živela u Parizu A, ako me pitate koja me uloga najbolje oslikava, to je svaka koja u sebi sadrži veliku dramsku snagu. Volim momente kulminacije na sceni u kojima su afekti izraženi do krajnjih granica – objašnjava Petrović.
Sve češće dobija ponude za rolu Dalile, a u budućnosti je očekuju i druge velike mecosopranske uloge.
– Ne volim da stavljam glas u fioku. On se menja i razvija, a moj zadatak je da idem u korak sa tim – iskrena je.
Neizostavni deo ove profesije jesu i kostimi, koji za našu sagovornicu predstavljaju posebnu inspiraciju.
– Obožavam ih i tu mogućnost da se prošetate kroz najrazličitije epohe i da kroz odeću uvidite njihove navike ili društvenu poziciju. Bilo da su tradicionalni ili moderni, kostimi za mene predstavljaju nešto posebno.
Opera, kaže, zahteva i fizičku i mentalnu snagu.
– Desilo mi se da pevam s upalom pluća, i u Beogradu i u Zagrebu. U tim trenucima vas spasava samo tehnika i staloženost. Na sceni uvek osećam razmenu energije sa publikom i to me nosi. Zato više volim predstave nego koncerte. Podrška kolega nekada mnogo znači, mada zna i da izostane, ali moj posao je da dam sve od sebe, bez obzira na okolnosti, veličinu i reputaciju scene na kojoj nastupam.
Pominje i jedno skorašnje iskustvo koje slikovito dočarava mentalnu snagu neophodnu za operu:
– Nedavno su me pozvali da gostujem u Stokholmu u ulozi Amneris koja je veoma izazova. Bez proba, skoro pravo iz aviona izlazite na scenu i niste sigurni da li možete dati maksimum a publika od vas to svakako očekuje. Kada se zavesa na kraju spustila usledile su ovacije publike i oduševljenje. Dobila sam poziv da otpevam još predstava, ali to nisam mogla da prihvatim zbog obaveza koje su već ranije bile zakazane u Frankfurtu…
Snaći se i izboriti za svoje mesto na sceni nekada može izgledati kao uspon na neosvojiv vrh, ali će se na tom putu uvek naći neko ko će vam pomoći. Kako danas izgleda svet operskih agenata koji se brinu o karijeri pevača Petrović oslikava:
– Moj agent se na samom početku ponašao previše zaštitnički prema meni. Često sam zbog toga imala utisak da me sputava. Ovo je veoma teško pitanje. U celom tom lancu učestvuje mnogo ljudi koji svako iz svog ugla gleda na pevača. Deluje mi da danas ni agentima ni dirigentima nije dovoljno stalo do mladih talenata i pevača. Imam utisak da su nekada dirigenti pokazivali poseban afinitet prema nekim pevačima i posvećivali im se. Danas je svima više stalo da budu diplomate, da odrade svoj posao i odu kući. Naravno, uvek ima izuzetaka i umetnika koji su do poslednjeg daha i atoma snage posvećeni služenju umetnosti. Ključno je i da sami radite što više na sebi i da stvarate kontakte, što više kontakata.
O tome šta su neophodne komponente da se do scene uopšte dođe, a onda na njoj i opstane priča:
– Potrebno je da ste dobar pevač, da imate dobru tehniku, da ste glumac, imate harizmu i dobro izgledate, da se pojavite na pravom mestu u pravo vreme – dakle mnogo toga je potrebno. Sjajno je ukoliko na samom početku imate finansijsku podršku i niste prinuđeni da razmišljate o tom delu. Često se pitam kako neko iz Srbije, ko možda nema podršku roditelja ili neke druge institucije, može uopšte sebi da prijušti odlazak na audicije u inostranstvo, čiji ishod nije nikada poznat i niko vam ne garantuje uspeh. Može se desiti da odete na pet audicija i da odlično otpevate program, ali odgovor žirija izostane. Možda je baš tada neko morao da bude primljen umesto vas, a audicija je orginizovana samo zbog protokola. Možda će ovo nekoga iznenaditi, ali ni u svetu nije uvek sve po pravilima. Kada sve to prođete, čeka vas apsolutna posvećenost i rad, kao i neprestano učenje.
Posebno je Sofija Petrović ponosna na angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, gde je odnedavno stalni član ansambla.
– U Zagrebu sam prvi put gostovala kao Madalena i odmah osetila toplu atmosferu. Energija i kolegijalnost su me oduševile. Maestro Pjer Đorđo Morandi ostavio je na mene snažan utisak. Ubrzo posle toga stigla je i ponuda da postanem deo ansambla – priseća se, naglašavajući da odluka da je angažuju nije imala veze sa politikom:
– Nisam zaposlena zbog pomirenja. Angažovali su me zbog mog glasa. Žele internacionalni ansambl i mislim da to donosi svežinu. Još jedan od razloga jeste i taj što mogu da pokrijem široku repertoarsku lepezu najrazličitijih likova. Ovde se osećam dobro, poštovano i motivisano. Otkrila sam i operu „Judita“ Frane Paraća, koja me je potpuno oduševila. U Minhenu smo snimili i CD sa Bavarskim radijskim orkestrom, što je za mene bilo lepo iskustvo.
Iako danas članica ansambla HNK Zagreb, osvrće se i na situaciju u Srbiji:
– Volela bih kada bi se više ulagalo u kulturu, kao i da se češće održavaju koncerti tokom sezone. Bilo bi divno kada bi se u Srbiji organizovalo još više inostranih gostovanja i dešavala razmena umetnika koji dolaze s različitih strana sveta. Verujem da svako od nas, ko je izgradio internacionalnu karijeru, i sam može dosta pomoći u tome, ali mora postojati inicijativa neke od kulturnih ili obrazovnih institucija.
Pred našom sagovornicom su i novi umetnički poduhvati.
– U Frankfurtu debitujem kao Marina u „Borisu Godunovu“, velikoj mecosopranskoj ulozi. Krajem januara vraćam se u Zagreb, gde me čeka nova produkcija „Aide“, a potom i Vagnerovog „Tanhojzera“, u kojoj pevam Venus. Radujem se i ulozi Santuce u operi „Kavalerija Rustikana“. Volela bih da jednog dana otpevam i Ortrud, a možda i Izoldu. Moj glas ima širinu i ne želim da ga ograničavam – napominje, a na kraju Sofija Petrović poručuje:
– Najvažnije je ostati svoj i ne zaboraviti odakle potičete. Uvek cenite sve koji su vam kroz život pomogli i podržavali vas. Na putu do vrha postoji mnogo padova i uspona, ali nikada ne smete odustati u nameri da postanete ono što želite bez obzira na profesiju kojom se bavite.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
