Dobar čovek ne može biti lud. Ludilo je bolest. Svet je prepun i dobrih ljudi, koji svoju pravu prirodu tek u određenim okolnostima pokažu. Sve zavisi i od toga kako im pristupimo. Jer, ljudi se menjaju pored dobrih ljudi. Duboko u svakom čoveku čuči dobrota, reči su glumca Slavka Štimca koji je tokom cele karijere, duge pola veka, važio za “dobricu”, kako zbog uloga pozitivnih junaka koje je ostvario, tako i zbog svog blagog i skromnog životnog stava.
Slavko Štimac je rođen 1960. godine u selu Vujići u Konjskom Brdu nedaleko od Gospića (današnja Hrvatska). U tom selu išao je u osnovnu školu u koju će jednog dana doći reditelj Obrad Gluščević i njegova supruga Maja i izabrati baš njega od svih klinaca za glavnu ulogu u filmu “Vuk samotnjak”. Ta rola će odrediti životni put Slavka Štimca.
Samo sa 12 godina igrao je pastira Ranka koji će ostati u sećanjima publike i dan-danas, a kako je i sam govorio osnovne zakone filma naučio je baš od Gluščevića. Kako je počeo vrlo rano, publika je glumčevo odrastanje mogla da prati iz ostvarenja u ostvarenje.
“Nisam odrastao kao ostala deca, odrastao sam na filmu. I to je lako uočiti. Nisam prolazio kroz one faze odrastanja i školovanja kroz koje su prolazili moji vršnjaci. Naprosto, nisam živeo radost igranja sa decom, uvek sam nekud žurio”, rekao je jednom prilikom Štimac.
Ređaju se uloge u filmovima “Salaš u Malom Ritu” i “Zimovanje u Jakobsfeldu” (ekranizacija Diklićevog romana iz koga su nastala dva filma i istoimena TV serija).
“Dečko je neverovatan. Sa decom je veoma teško raditi, to znam iz iskustva, ali sa Slavkom je to prava pesma. On i ne zna da glumi. Pred kamerom je isto toliko prirodan kao i u životu”, rekao je glumac Slobodan Cica Perović nakon Slavkove uloge u “Salaš u Malom Ritu”.
A Slavko je jedino žalio, kako je neretko govorio, “što je odrastao pred kamerama”.
”Uloge su dolazile jedna za drugom. Nisam imao vremena da razmišljam želim li da se bavim glumom ili ne, nego sam prihvatao sve izazove i uloge”, rekao je Štimac.
Publika će ga zavoleti u kultnim „Ko to tamo peva“, “Vlak u snegu”, „Varljivo leto `68“…
Jedna od njegovih nezaboravnih rola je svakako ona u “Specijalnom vaspitanju” (1977) za koju je čuveni magazin “Varajeti” pisao da “Slavko Štimac, kao maloletni prestupnik koji krade i stiče svoje specijalno vaspitanje u nameri da preživi i živi, predstavlja pravo glumačko otkriće”.
Publika i dan-danas citira njegovu rečenicu “Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem” u kultnom ostvarenju Emira Kusturice “Sjećaš li se Doli Bel” iz 1981. godine kojim je započela saradnja ova dva umetnika. Posle će uslediti i “Podzemlje”, “Život je čudo”…
Reditelji su se tokom karijere Slavka Štimca uglavnom opredeljivali za uloge dobrih junaka, što će na neki način biti ovenčano filmom simboličnog naziva “Ime Dobrica, prezime nepoznato” (2016). To ostvarenje je Jurica Pavičić stavio na četvrto mesto svoje regionalne liste najbolji.
„Zakasneli srpski debitant snimio je film o temi koja lako sklizne u kič: bezuslovnoj dobroti. Rezultat je nežni „feelgood movie“ sa hrišćanskim vrednostima, bez hrišćanske ikonografije“ ocenio je Pavičić.
Pored pomenutih uloga u “Salaš u Malom Ritu” i “Život je čudo” koje publika starijih generacija pomno pratila, Štimca su mlađe generacije zavolele u serijama “Ubice mog oca”, “Crna svadba” i “Područje bez signala”.
U “Ubicama” Štimac igra forenzičara Savu koji reševa ubistva, a koleginice su mu Nina Janković i Anica Dobra koja je jednom prilikom izjavila da je ulogu u ovoj seriji najviše prihvatila kako bi prvi put mogla da se nađe rame uz rame sa Slavkom.
U zenitu svoje karijere, glumac konačno dobija priliku da zaigra pravog negativca i to zaposednutog masovnog ubicu u seriji “Crna svadba” čime još jednom pokazuje svoju maestralnost. Publika će dugo pamtiti njegovu izražajnu glumu i reč “Katabaza”.
Točak je pokrenut, pa je sledeća njegova uloga ponovo bila negativna – publika ga je gledala kao ozloglašenog tajkuna u mini seriji “Područje bez signala” Dalibora Matanića koja je u Francuskoj proglašena za najbolju. U jednom intervjuu Štimac je istakao da se serija bavi univerzalnim ljudskim problemima, osnovnim pravom na rad i život.
“Igram jednog od negativaca, lokalnih tajkuna, koji na svaki način pokušava da spreči ponovni rad fabrike i povratak ljudi na posao. Reditelj je Dalibor Matanić, čovek pun energije i optimizma, uživanje je raditi sa njim”, rekao je glumac.
Štimca predstavljaju kao srpsko-hrvatskog glumca, mada govoreći o svojoj nacionalnosti ističe da je Jugosloven i Ličanin.
“Ličani su dosta dobri i pitomi ljudi”, njegove su reči.
Štimac se tokom svoje karijere trudio da privatni život održi u tajnosti i nikad se javno nije eksponirao u medijima.
Godinama je u braku sa Vesnom Golubović, akademskom slikarkom i scenografkinjom.
Golubovićeva je 1980. godine diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti, u klasi profesora Stojana Čelića, a već iduće godine preselila se u Njujork, te je i Štimac jedno vreme tamo živeo.
Autorka je mnogobrojnih izložbi, a radila je i na dizajniranju knjiga. Posvetila se i scenografiji za moderne balete.
Štimac iz prvog braka sa slikarkom Majdom Vojniković, ima sina Vida koji nije nastavio umetničkim stopama kao roditelji. Vid Štimac je sa majkom od 1992. godine živeo u Amsterdamu, gde je završio osnovne studije ekonomije. Doktorske studije završio je u Berlinu.
Film u režiji Dušana Milića “Mrak” u kojem deda Milutina, jednu od glavnih uloga, igra Slavko Štimac biće ovogodišnji srpski kandidat za Oskara. Priča je inspirisana istinitim događajem koji se odigrao u vreme martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji 2004. godine.
“Strah kao bazična emocija, to je ono što prožima čitav film, odgovornost, očaj, tuga, naintenzivnije emocije. Ono što čini svako delo vrednim je upravo univerzalnost, mogućnost da korespondira sa svim ljudima”, rekao je Štimac govoreći o svojoj ulozi.
Prema najvećoj filmskoj bazi IMDB, gde je uvrštena i bogata biografija Slavka Štimca, stoji da se kao glumac dosad ostvario u 76 uloga, kao producent – jednom, za film “Ime Dobrica, prezime: Nepoznato”.
Istaknute su i njegove nagrade poput pomenute nagrade “Pavle Vuisić”, ali i one koju je dobio na Sarajevo film festivalu za najbolju sporednu ulogu u seriji “Crna svadba”, kao one iz 2008. godine za film “Bjuik rivijera” Gorana Rušanovića, kada je sa Leonom Lučevim podelio nagradu “Srce Sarajeva” za najboljeg glumca.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar