0
Vizuelni umetnik Simon Se iz Ženeve izveo je danas u Bitef teatru predstavu “Biti Arijela F”, nastalu u produkciji poznatog Teatra Vidi iz Lozane, a u okviru programa Bitef - Prolog.
U svojoj predstavi-predavanju, koje je vrsta demonstracije, ali i ispovesti, Simon Sen, govori o svom višeslojnom odnosu s digitalnom verzijom stvarne ženske osobe, a koju je kupio na internetu.
On se zainteresovao za virtuelnu figuru, potrudio se da dođe do prave osobe, a onda počeo da analizira etička i pravna pitanja povezana sa “posedovanjem” tog tela, u koje “ulazi” uz pomoć tehnologije za vrtuelnu realnost (VR), i kako sve to utiče na njegov rodni identitet.
Iskustvo Simona Sena počinje kupovinom digitalne replike ženskog tela putem interneta. Nakon toga, on kreće u potragu za ženom čije telo „virtuelno“ nastanjuje.
„Kupio sam digitalnu repliku ženskog tela na internet strani www.3dscanstore.com za 12 dolara. Datoteka je sadržala statičan, fotorealističan trodimenzionalan prikaz nagog tela mlade žene. Uz pomoć besplatnih alatki koje sam našao na internetu dao sam joj digitalne kosti, što mi je omogućilo da je pokrenem. Uz pomoć nekolicine internet korisnika širom sveta, koje sam upoznao na mreži, razvio sam imerzivni ‘motion capture system’. Kupio sam set opreme za virtuelnu realnost, uključujući i senzore kakvi se koriste za video-igre“, počinje svoju ispovest Simon Sen u Bitef teatru na čijoj sceni se nalaze monitori, laptopovi, mobilni telefon, niz kablova i uređaja neophodnih za uplovljavanje u virtuelni svet.
Švajacarski umetnik u jednom trenutku raspoređuje senzore po svom telu, stavlja kacigu namenjenu virtuelnoj realnosti i “postaje” ta devojka.
Publika prati i njegov razgovor sa pravnikom o pitanjima u vezi sa upotrebom tog digitalnog tela i psihologom kome se obraća povodom percepcije sopstvenog tela i takozvane “snepčet dismorfije“ – želje da se čovek hirurškim putem transformiše kako bi ličio na selfije provučene kroz filtere.
Na ekranu se emituju i delovi njegovih razgovora sa pravom osobom, čije “virtuelno telo” je Sen kupio i nazvao Arijel. Sa njom razgovara o tome kako se ona oseća povodom njegovog projekta i činjenice da se njeno telo i lice prodaje na internetu u neograničenom broju primeraka.
Na kraju vidimo Sena na pozornici u ženskoj odeći sa šminkom i zove Arijel.
U živom razgovoru pred publikom, ona pita Sena kako njegova porodica reaguje na to što radi, na šta on odgovara da su reakcije pozitivne.
– Moja supruga je nedavno žurila, nije mogla da uđe u sobu i uzme odeću, pa je dohvatila majicu koju sam ja kupio, a ćerke su oduševljene jer zajedno kupujemo šminku – rekao je Simon Sen.
Publiku je zanimalo kako se Arijel oseća povodom čitave ideje, a jedna gledateljka je priznala da je malo zbunjena celim projektom.
Odlično raspoložena i nasmejana, Arijel je istakla veoma pozitivne efekte celog procesa na svoj život, prvenstveno činjenicu da je manje stidljiva i lakše komunicira sa ljudima nego ranije, kao i da ima priliku da „putuje sa Simonom“, jer je on uključuje u izvođenje svake predstave.
Sen se složio sa njom, dodavši da je i on ranije bio mnogo stidljiviji.
Simon Sen (1986) živi u Ženevi. Osnovne studije iz oblasti umetnosti je završio na HEAD-u (Haute école d’art et de design) u Ženevi, a master studije na Koledžu Goldsmit u Londonu.
Vizuelnu umetnost Simona Sena zastupa Galerija „Nikola fon Zenger“ u Cirihu, a njegov rad „L’hôtel des sapins“ deo je kolekcije Kunsthaus Cirih. Izlagao je na Liverpulskom bijenalu, na Institutu savremenih umetnosti u Londonu, u Kunstmuzeum Bern, a osvojio je i niz nagrada, uključujući Nagradu Švajcarske za izvođačke umetnosti, Umetničku nagradu Švajcarske, kao i Nagradu „Kifer Hablicel“.
