0
Već neko vreme je jasno da se menјaju okolnosti i da živimo u sve nesigurnijem svetu, svetu agresije, ratova. Ljuti pomisao da su i neki manji pomaci koje smo postizali, opet dovedeni u pitanje, kaže za Nova.rs Senka Bulić, rediteljka i glumica, upravnica HNK Varaždin i umetnička direktorka dramskog programa Dubrovačkih ljetnih igara.
Senka Bulić, ugledna i nagrađivana hrvatska glumica, rediteljka, producentkinja, osnivačica Kazališta Hotel Bulić, aktuelna upravnica Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu i direktorka dramskog programa „Dubrovačkih ljetnih igara“, praktično pre neki dan imala je u Zagrebu premijeru svoje rediteljske postavke Koltesovog komada „Koko“.
Reč je, dabome, o slavnoj Koko Šanel, ali sagledanoj ovde iz krajnje neočekivanog ugla. Iako je tekst nastao pre četrdesetak godina, u jednom daleko pitomijem ambijentu u odnosu na pripadnike starije generacije, on nepogrešivo progovara o različitim vrstama osujećenosti koje snalaze čak i najslavnije, najmaštovitije i najenergičnije ljude u poznim godinama. Naročito ako su žene.
Dok čekamo izvođenje ove izuzetne predstave u Beogradu, razgovaramo sa Senkom Bulić o izazovima starosti, predrasudama, ali i o stalnim ženskim borbama.
Vaša aktuelna predstava „Koko“ o životu slavne modne kreatorke Koko Šanel, nedavno je doživela premijeru u zagrebačkom Kulturnom centru Travno. Autor istoimenog komada, francuski pisac Bernar-Mari Koltes, poznat nam je i po delu „Roberto Cuko“. Krenimo najpre od Koltesa, molim vas. Na koji vas je sve način ovo njegovo delo inspirisalo?
– Igrala sam u nekoliko Koltesovih komada. Ovo je prvi put da režiram njegov tekst. „Koko“ sam već dugo planirala postaviti. Tekst je i preveden za Kazalište Hotel Bulić pre više godina, ali očito je sad bilo vreme i da ga postavim. Koltes je „Koko“ napisao kao svoje poslednje delo, nedovršeno. Bio je jako inspirisan usponima, padovima, porazima, pobedama, oštrinom Koko Šanel. Oseća se uticaj Žana Ženea u sadomazohističkom odnosu Gospodarice i njene sluškinje, s druge strane, taj se odnos neprestano menja, i „slaba“ karika postaje premoćna. Podseća to i na Koltesovu „Samoću pamučnih polja“, u kojoj Kupac u jednom trenutku postaje moćniji od dominantog Dilera.
Koko Šanel ovde nije diva modnog sveta – koliko razumemo – već žena u godinama, onemoćala i zavisna od svoje sluškinje Konsuelo, razvijajući sa njom svojevrstan odnos nadmoći. O čemu sve zapravo govori ova predstava?
– Koncentrisana je na odnos Koko i Konsuelo, gospodarice i sluškinje. Antagonistički odnos u kojem se stalno menjaju pozicije moći, uloge. U tom odnosu se intenziviraju elementi tragičnog, komičnog. Njihov odnos izaziva nelagodu jer nas podseća i na društvene uslovljenosti naših pozicija. Razotkriva i strah od smrti, starenja, potrebu za večnom mladošću. Koko je zapravo u sukobu sa smrću, s krajem koji je neumoljiv. U opreci prema mladosti, životu, mogućnosti.
Verujemo da ste, u svrhu pripreme, pomno istraživali život i delo Koko Šanel tokom rada na predstavi. Da li ste je, imajući na umu ovaj Koltesov komad, sada posmatrali drugačije, ne samo kao zvezdu njenih najuspešnijih dana, nego i kao ženu na izmaku životnih snaga, čija lepota, moć, genijalan talenat i važnost propadaju sa vremenom, zatičući je u čudesnom dijalogu sa smrću lično?
– Mene je upavo to zanimalo, ne glamur, nego teskoba. Nije ideja bila baviti se nekim drugim segmentima njenog života, naglašavati uticaj, važnost. Ovde je jedan fascinantan život doveden do kraja i sveden na preživljavanje i nemoć. I ispod toga smo istraživali različite slojeve i značenja. U predstavi sam angažovala dvoje mlađih glumaca koji su igrali sluškinju, sjajni Ružica Maurus i Vid Ćosić, a Koko igraju Vlasta Rittig, balerina u penziji, i Branko Banković, plesač i koreograf. Tu je još i Eva Zlovolić koja je igrala devojčicu i u mojoj predstavi „Eduard Drugi“.
Šta je vama, mimo ove predstave, značila Koko Šanel? Marite li za modu kao posvećenica ili je smatrate tek kostimom kao pozorišna i filmska umetnica, rokerka, stanovnica modernog sveta?
– Život Koko Šanel je intrigantan. U sećanju je kao modna ikona, kreatorka bezvremenske haljine koja je promenila svet, koja je bila u sukobu s normama. Pamtimo veliki doprinos dizajnu. Naravno da je bilo mitologizovanja njene javne slike, u tome je i sama sudelovala. U ovom komadu, ona je odrezana od života, bez sposobnosti da išta dizajnira ili redizajnira. Nema iluzije kojom bi se mogla prikriti praznina i hladnoća.
Kada već govorimo o sadašnjosti – koja je to kopča sa našim savremenim životima, koju ste uočili kao poveznicu sa Koko Šanel i ovim Koltesovim komadom?
– U ovom kratkom dramoletu, iza odnosa kojim se Koltes bavi, možemo prepoznati i snažne društvene, političke, kulturološke i ideološke slojeve. Pogotovo u nasleđu odnosa gospodar- sluga, zatim nasilju koje je ugrađeno u naše odnose, privatne, društvene, ekonomske. Kako se odnosimo prema konstrukcijama kulturalnih identitetita i mitovima u našoj savremenosti, to je isto jedno od pitanja predstave. S jedne strane, u fokusu je suočavanje sa smrću, ali gledamo i prema užasima društva.
Donald Tramp, Ilon Mask, Đorđa Meloni, Viktor Orban… dug je spisak sadašnjih „urednik/ca“ ženskih prava, osporavatelja izbora u vezi sa majčinstvom i građanskih sloboda najzad, koje su izvojevane decenijama ranije u stvarnim demokratskim društvima 20. veka, nakon Drugog svetskog rata. Čudi li vas ovo? Ljuti?
– Već neko vreme je jasno da se menјaju okolnosti i da živimo u sve nesigurnijem svetu, svetu agresije, ratova. Ljuti pomisao da su i neki manji pomaci koje smo postizali, opet dovedeni u pitanje. Svaka totalitarna namera uvek prvo zadire u ženska prava, na taj način se želi uspostaviti kontrola.
Na stranu pravo na abortus i poštovanu seksualnu orijentaciju, da li je jedna od osnovnih ljudskih sloboda tâ da budeš star, nemoćan, slab, poružneo, naročito ukoliko si žena?
– To sve više uočavam kao veliki problem, odnos prema građanima starije dobi, koji jedva preživljavaju u ovim materijalnim prilikama, do mere da ih se deo vraća na tržište rada da bi stvorio najosnovnije pretpostavke za život. Osim što ih se većina muči s egzistencijalnim neprilikama, žrtve su i predrasuda prema starosti. Postoji stav koji se sve lakše probija, o teretu starosti, o nekoj vrsti ometanja, neugodnog podsetnika na kraj.
Pored vaše rediteljske i glumačke karijere, kojom stalno iznova problematizujete ključna pitanja savremenog sveta, vi ste i aktuelna upravnica Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu, kao i izuzetna umetnička direktorka dramskog programa Dubrovačkih ljetnih igara. Kako uspevate, kao žena i umetnica, da postignete sve ove životne i profesionalne zahteve na, bar dojučerašnjem, Balkanu?
– To se čini kao previše obaveza, ali ja zbilja obožavam sve te prilike koje imam. Moj profesionalni put nije bio uobičajen, nije bio u predvidivim okvirima. Većinu sam karijere bila u nezavisnim uslovima. Zato me iznenadila i mogućnost da budem intendantica u Varaždinu, a i poziv velike pijanistice Martine Filjak da budem direktorka dramskog programa u Dubrovniku. Martina je sjajna umetnica, imala je veliko poverenje u moju ideju dramskog programa. Izvrsno sarađujemo. Radim jako puno, ali u pozorištu nije ni moguće drugačije ako želite nešto stvoriti. Jako se vidi svaki polovičan angažman.
Kako se pobuniti, po vašem mišljenju, najzad? Kao žena, stvaralac, slobodna građanka, konačno?
– To mora biti stalna briga o našim društvenim prilikama. U vreme mog odrastanja činilo se kao da su neki dosegnuti nivoi ljudskih prava neupitni, pogotovo što se tiče ženskih prava. Kad se samo setim hrabrih žena koje su se borile za promenu odnosa u našem društvu. A danas vidimo koliko se sve lako uruši, koliko malo je potrebno da sve ode u rikverc, da ponovo moramo voditi iste borbe. Nema opuštanja kad su u pitanju naša prava na dostojanstvo.
Bonus video: Splitsko leto
