Vučićeva Srbija je već odnela previše naših života, Mariju im ne smemo dati

Društvo za koje se borimo već šest meseci, društvo na koje su nas studenti podsetili da je moguće izgraditi ga čak i u devastiranoj Srbiji, jeste upravo ono društvo ukorenjeno u Marijinim uverenjima, delovanjima i ličnim postupcima.

Marija Vasić je profesorka sociologije, književnica i antifašistička aktivistkinja, poznata po doslednoj borbi za ljudska prava, rodnu ravnopravnost i kulturu sećanja. Argumentovano i neustrašivo, ova žena se godinama suprotstavlja nacionalizmu, mizoginiji i političkom nasilju, ne samo na ulici, već i u učionici Jovine gimnazije, praveći od svojih đaka misleće, socijalno osvešćene, prkosne, obrazovane mlade ljude, kakvi ovakvoj vlasti nipošto ne prijaju. I upravo su ovo, a ne „rušenje ustavnog poretka“, prave i jedine  „tačke optužnice“ po kojima Mariju i petoro njenih saboraca drže već dva meseca u neosnovanom pritvoru.

Jer Vučićeva Srbija ne postoji bez represije, strahovlade, militanatnog nacionalizma,  obespravljivanja, unižavanja, bezakonja i tlačenja.

Zato njima Marija treba u zatvoru. I zato nama Marija treba na slobodi!

Nema više prostora za sentimentalnosti, ovo je sad otvorena borba između represivne, ubilačke mašinerije protiv golorukog naroda koji umesto zakona, vojske, žandarmerije, sudstva, sistema ... na svojoj strani ima samo svoje ideale i jedni druge.

Ako dozvolimo da Marija umre u zatvoru, nećemo samo izgubiti jednu hrabru ženu – izgubićemo i svaku iluziju da je Srbija mesto gde pravda može da pobedi. A pravda mora da pobedi, jer je to jedini način da Mariju, Lazara, Ladu, Srđana, Damira, Mladena ... i mnoge druge političke pritvorenike u Srbiji zamene Aleksandar, Goran, Miloš, Ana, Ivica, Siniša, Zoran ... i svi njihovi saučesnici koji se bore protiv pravne države, a za koju je Marija Vasić spremna da umre.

Vučićeva Srbija je već odnela previše naših života. I nije pitanje hoće li stati — već kad ćemo i mi  svojim primerom poručiti: više niko!