Kolege i prijatelji Mire Furlan prisetili su se jedne od najznačajnijih i najvoljenijih glumica u regionu na današnjoj komemoraciji posvećenoj njoj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.
Komemoraciji su prisustvovali glumci Jasna Đuričić, Branko Cvejić, Anica Dobra, Anita Mančić, Rada Đuričin, Jelena Stupljanin, Mirjana Karanović, Jovana Stojiljković, nekadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Rale Zelenović, reditelj Stefan Arsenijević…
Govorili su Voja Brajović, Olja Bećković, reditelj Goran Marković, Miki Manojlović, a video poruke poslali su Slobodan Unkovski, Žarko Laušević i američke kolege Mire Furlan Bil Muni, Piter Džurasik, Klodija Kristijan i slovenačko-američki glumac Željko Ivanek.
Komemoracija je počela snimkom iz TV emisije u kojoj je Mira Furlan pevala džez standard „As Time Goes By“.
Potom je emitovan deo razgovora glumice sa Oliverom Milošević na RTS-u.
„Nisam videla druge mogućnosti nego da odem“, rekla je u tom intervjuu u jednom trenutku Mira Furlan, govoreći o prelomnoj 1991. godini.
„Bilo je to dramatično vreme, na zadnjoj predstavi smo stajali i plakali, i mi i publika. Znali smo da je kraj jednog vremena. Za mene je ta predstava jako bitna“, rekla je glumica u istom intervjuu govoreći o „Pozorišnim iluzijama“ koje su igrane kada je rat u Jugoslaviji već besneo.
Delove iz aubiografije Mire Furlan „Volim te više od svega na svijetu“, preminule iznenada 20. januara u 66. godini u Los Anđelesu, pročitale su glumice Jasna Đuričić i Anita Mančić. O predstavi „Pozorišne iluzije“ i njenoj premijeri na sceni JDP-a 1991. godine zapisala je, između ostalog, „Da li mi oni mi plješću samo zato što sam ovde?… Ko aplaudira i kome? Publika glumici ili Srbi Hrvatici“?
Rođena je u Zagrebu 1955. godine, Mira Furlan je od 1991. godine živela u Americi, gde je početkom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije emigrirala sa suprugom, rediteljem Goranom Gajićem.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je pridruženi član bila pre odlaska u Ameriku, igrala je Leu u „Dibuku“ Semijona Anskog u režiji Edvarda Milera i Izabelu u Kornejevim „Pozorišnim iluzijama“ u režiji Slobodana Unkovskog. U JDP-u se trenutno igra njena drama „Dok nas smrt ne razdvoji“ u režiji Predraga Mikija Manojlovića.
Na komemoraciji su emitovane video poruke reditelja Slobodana Unkovskog i glumca Žarka Lauševića koji su sa Mirom Furlan radili kultnu predstavu „Pozorišne iluzije“.
„Bio je potreban veliki žongleraj da razvijamo komičku strukturu u vremenu koje je dozivalo tamne oblake tragedije. Probali smo ljubavnu scenu izmedju Mire Furlan i Žarka Lauševića dok su devetomartovske demonstracije bile na ulicama, a moji asistenti Ana, Dušan i Kokan bežali sa proba i vraćali sa belim prahom od suzavca do kolena. (…) Šetamo sa Mirom Furlan po Beogradu, gledamo tenkove JNA ispred Skupštine, sve deluje nestvarno. Iz jednog tenka iscurelo ulje na pločnik. A mi razgovaramo o scenama koje radimo…Kao da smo nedohvatljivi, kao da je ona zaštićena time što radi svoj posao maksimalno profesionalno, i kao da nas taj život u drugoj realnosti podiže iznad zemlje koja pokazuje velike napukline po svojim šavovima. Kao da smo u Kornejevoj 1636 a ne u jugoslovenskoj 1991. godini“, rekao je između ostalog Unkovski. (Kompletan njegov govor biće dostupan na našem portalu kasnije popodne.)
Voja Brajović je istakao da je bio „divan osećaj i privilegija raditi sa takvom umetnicom i tako velikom ličnošću“.
– Raditi sa osobom koja je pre svega imala zaduženje da se bori za pravdu i istinu, a opet da doživi takvu nepravdu. Bila je borac protiv fašizma, nacizma i deoba – rekao je Brajović.
Brajović je potom pročitao pesmu „Jebo vas jezik“ Fride Šarar, ističući da veruje „da bi Mira htela da je pročita“.
„Nemoj da je nekome / palo na pamet da mi kaže / kojim jezikom da govorim“, prvi su stihovi te pesme, a završava se stihovima: „Jezik nema nacije. / Ja nemam oblik nacije. / imam oblik sebe. / jezik je moj“.
Posle obraćanja Voje Brajovića, emitovana je poruka Žarka Lauševića.
„Govoreći o drugima uvek upadamo u zamku da to bude isto i za sebe. Kako god, teško je reći bilo šta o nekome van granica ličnog. Mira i ja smo puno radili zajedno, dosta i drugovali. Priču o tom radu glumci neminovno prepuštaju drugima: kritičarima, publici, da nas dižu u nebesa, šalju u amatere, vraćaju tamo odakle smo došli…“, rekao je između ostalog Laušević.
Olja Bećković, novinarka i glumica, prijateljica Mire Furlan, rekla je za nju da je bila „čista duša“.
„Kad sam prvi put videla taj oblak koji se predstavio kao Mira Furlan, pomislila sam: „Sad znam kako izgleda duša“. Mira Furlan je velika, čista duša, a isplakala je nekoliko mora suza, više nego što iko može da veruje“, kazala je Olja Bećković.
Ona se podsetila i njihovog poslednjeg susreta, kada je snimala film i rekla da je otišla sada u Sava centar da vidi taj film „za koji su mi rekli da je njen poslednji“.
„Ne postoji poslednji film Mire Furlan. Ovo danas nije komemoracija, nego predstava o komemoraciji jedne duše. Dušo moja, nisi bila ništa drugo osim čiste duše. Da nisi bila takva, tako gola pozorišna duša ne bi ti bila tako laka meta za otrovne komarce koji su ti svašta pričinili. Ovaj poslednji je bar bio pravi komarac, a ne čovek u obliku komarca, dušo moja“, poručila je Olja Bećković.
Prikazane su i video poruke njenih američkih kolega. Bil Muni prisetio se upoznavanja sa Mirom Furlan devesetih godina u Americi, a Piter Džurasik je, pre nego što je pročitao pesmu Stenlija Kunica „Dugačak brod“ ispričao da su se redovno čuli i da „ništa među njima nije ostalo nedorečeno, ali da žali zbog toga što se nisu oprostili“.
„Bila je jedinstvena po tome što se na njoj videlo njeno srce i njena duša“, istakao je Džurasik.
Klodija Kristijan, koja je delila pozorišnu scenu sa njom u Los Anđelesu, a igrale su zajedno i u seriji „Babylon 5“ devedesetih godina, istakla je višestruku darovitost glumice.
„Znam kakva je Mira bila legenda na sceni. Izvodile smo Šekspira ljudima u Los Anđelesu. Snimale smo zajedno seriju i, kada smo išle na set osećale smo se kao da idemo kući. Impresionirana sam time kako je dobro glumila na jeziku koji joj nije maternji. Nikada nije bilo dosadno u njenom društvu. Imala je svoje stavove i nije se ustručavala da ih iznese. Glumila je, pevala, pisala kao rođena za pisca. Ona je leptir kog ćemo viđati svuda“, kazala je ona.
Željko Ivanek naveo je da je cenio Miru Furlan kao glumicu, ali da ju je još više cenio kao ljudsko biće zbog njene humanosti.
Goran Marković pročitao je priču koju je zapisao nakon jednog razgovora s njom u čeriri oka.
„Zapitao sam se da li je ovo trenutak za priču koju sam čuo od Mire Furlan u četiri oka. Možda mi, da je živa, ne bi dozvolila da je pročitam javno. A opet, danas, kada pokušavamo da govorimo o njenoj ličnosti, možda će priča o njenoj hrabrosti ostati nekome. Mira je u trenutku najzrelije karijere, kada je mogla da da najviše, sva tako pametna i izuzetno lepa, bila prognana. Ona i njen suprug Goran su bili objektivno ugroženi i morali su da se iz one Jugoslavije isele u Ameriku. Jedna diva i jedan mladi reditelj našli su se kao izgnanici u Njujorku. On je raznosio nameštaj, a ona se zaposlila kao konobar kod nekih ljudi u restoranu. U jednom trenutku, pričala mi je, raznosila je neke pice i stala je ispred dvoje ljudi koji su je pogledali i rekli: „Jesi li ti Mira?“. Neko ju je prepoznao i ona je klimnula glavom. Onda su ta dvojica uzeli one pice, zafrljačili ih, ustali i demonstrativno otišli. Ona je imala snage da uzme časove engleskog jezika i uradi ono što je retko kome iz ovih krajeva uspelo u Americi: da počne tamo od početka, na stranom jeziku napravi karijeru, ode u Holivud i da ostane nepromenjena“, rekao je Marković, podsećajući na sudbinu koju su doživeli Mira i njen suprug Goran Gajić kada su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju i odu u Ameriku.
Potom su usledili kadrovi iz Markovićevog filma „Turneja“ u kojem je Mira Furlan odigrala jednu od glavnih uloga.
Miki Manojlović je podsetio na njenu ljubav prema muzici i na njen „nepatvoren bunt“.
„Volela je Verdija, Mocarta, Čajkovskog, Baha, Betovena, volela je Net King Kola, Rolingstonse, Marlija, nepotkupljovog Vana Morisona. Volela je bluz od najranijih početaka i pravi rokenrol. Posebno je volela Lenarda Koena i o njemu je znala sve. Volela je i Disciplinu kičme i Koju, pesme Vlade Divljana i i tada i sada grupu Film… Razumela je rep, imala je taj nepatvoreni bunt mladosti. Volela je more, ono pravo… Njena inteligencija, radoznalost i obrazovanje stvorile su mnošto njenih posebnih darovitosti. Veoma je cenila prijateljstvo, tu tako retku pojavu danas“, rekao je Manojlović, Mirin partner iz nagrađivanog filma „Otac na službenom putu“.
„Pisala je uvek s razlogom neformalno. Volela je ljude s temeperamentom“, nastavio je Manojlović, podsećajući i na odnos kakav je Peti Smit imala prema Semu Šepardu.
„Mira je ogromna glumica. Slobodnih misli bez kalkulacija i pisac ogromnog vokabulara. Odgovore ima, ali ih retko daje. Uranja u bit ovog paklenog raja u kom živimo. Za nju ne postoji pravilo koje Branko Miljković zove osrednjost. Volela je Dilana, posebno pesmu „Sadržim mnoštvo“ i ona joj pristaje“.
Potom je pročitao prepev Dilanove pesme „I Contain Multitudes“, kako se zove u originalu.
„I njena naklonost prema životinjama vidi se po njenim fotografijama mačaka“, dodao je Manojlović i rekao da se poslednji put sa Mirom čuo prošlog leta.
Izvukao je potom svoj telefon i pustio, kako je rekao, „poslednji zvuk Mire Furlan koji je čuo“ i „od tada traje tišina“.
Taj zvuk zapravo je Mirin veseli zvižduk pesme „Que Sera Sera“.
Fotografijama iz predstave „Pozorišne iluzije“ i izvođenjem pesme „The Sea“ završena je komemoracija u JDP- u.
Kolege su se od Mire Furlan oprostile prethodno 29. januara komemorativnim skupom u Hrvatskom narodnom kazalištu „Ivan pl. Zajc“ u Rijeci, gde je igrala naslovnu ulogu u „Kasandri“ Kriste Volf 2016. godine i u „Vežbanju života – drugi deo“, što joj je i poslednja pozorišna uloga.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare