"Kad sam u nikšićkom bioskopu za svoj rođendan igrao masku čuvenom fudbaleru": Sećanje na jedno majsko popodne s Božom Koprivicom

Razmenjivao sam sećanja i na vreme kada iz "20. oktobra" niste smeli da izađete usred emitovanja filma, a da ne ostavite ličnu kartu, velegradske dvorane koje su, s punom kofom uglja, zimi dogrevane tokom projekcija; na najveći jugoslovenski bioskop - Fest...

- Bila je subota 9. januara 1971, prvi film „MEŠ“. U dve reči: „karneval u ratu“. I drugi genijalni „životni maraton“ - „Konje ubijaju, zar ne“, kao i „Lisice“ Krste Papića i najboljeg jugoslovenskog scenariste Mirka Kovača. U jednom od dela Nikite Mihalkova prepoznaje se da je veliki ruski reditelj gledao „Lisice“, i dobro zapamtio taj Papićev film - sećao se Koprivica za Nova.rs.

Nije pamtio taj Fest samo po hladnom februaru, „Rubljovu“, „Kumu“, „Demonima“, „Paklenoj pomorandži“…

- Poslednji film te godine bio je Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije“. Neko od organizatora izašao je na binu i rekao de se Bunjuel odlaže zbog gosta iz Italije. Prvo je prikazan film „Odsustvo gospodina Di Noi“, da bi far u tom trenutku dijagonalno otplovio prema loži Italijana.

Važni(ji) gost te večeri iz osvetljene lože bio je poznati italijanski glumac Alberto Sordi.

- Publika je gunđala, mrmljali su ljudi sebi u bradu. A onda je tu negde iz trećeg reda ustao vitak čovek u kožnoj vindjakni sivozelene boje i počeo da protestuje. Zatim je sa dva prsta na usnama počeo da zviždi u pravcu italijanske lože. I taj zvižduk imao je veću snagu od onog snopa svetla. Bio je to Danilo Kiš - otkrio mi je tad Koprivica i pojasnio Kišov protest “zbog energije”:

- Bunjuel ne može da se gleda kako valja posle dva sata italijanske komedijice. Nije to više ona ista radoznalost, strast, prisutnost. Kiš nije imao rezervnu varijantu, već: Bunjuel ili ništa. Ta slika Danila, koji se mačuje rukama i buni - to je Kišov stav i u životu i literaturi. Svaki je izazov u književnosti i u životu rešio sam.

Sećao se Koprivica svoje “glumačke karijere”. I kako je, pripremajući se za ulogu Apaša u filmu Živojina Pavlovića „Kada su cvetale tikve“, počeo da trenira i boks. Ali, ring nije bio slobodan. Film nije snimljen. Igrao je zato u dva filma: „Skoro sasvim obična priča“ i „Mala noćna muzika“ i imao dve “značajne neme uloge”. Za jednu od njih dobio je i nagradu.

- Tokom snimanja filma „Mala noćna muzika“ Dejana Zečevića družio sam se Vlastom Velisavljevićem. Pričao mi je Vlasta kako je otvorio sezonu skijanja u Mostaru. Ico Voljevica, mostarski slikar i Vlasta skijali su na padinama Rujišta. Vlasta je pobedio u slobodnom spustu.

Podsetio me je i na jedan “performans” za vreme izgradnje Teatra “Bojan Stupica”. Radove su izvodili majstori građevinskog preduzeća „Soko“ iz Mostara.

- Jednog dana na vrhu građevine zavijorila se crvena zastava. Gleda tu zastavu Bojan Stupica i pita Vlastu: „Je li to neki protest“? “Ne”, rekao je Vlasta, radnici slave pobedu Veleža nad Crvenom zvezdom u Beogradu. Vlasta me je ubeđivao da je bilo 5:1 za Velež a meni se čini - 6:1.

Kopkalo je dugo Koprivicu, pričao mi je tog majskog popodneva. i kako razdvojiti dva “f” - film i fudbal, kad su i u grafici slova - blizanci. No u toj spojci u jednom nikšićkom bioskopu pomogao mu čuveni argentinski fudbaler Omar Sivori.

- Poslednju utakmicu u dresu Juventusa Sivori je odigrao 20. decembra 1968. Zapamtio sam to jer mi je deset godina ranije jedna devojka iz moje ulice rekla da će me voditi u kino i da ćemo gledati film koji mi se neće dopasti jer nije vestern. Naslov filma je „Los olvidados“. To sam zapamtio ali nisam znao šta to znači (Zaboravljeni, prim.aut). Još mi je rekla da će s nama biti jedan mladić koji odlično igra lopte. Nije mi se dopao film a posle sam shvatio da me je vodila u bioskop da bih igrao masku, zbog mladića koji je dobro igrao lopte. Mislim da su pričali na italijanskom. A da mu je govorila „El kabezon“ (Glavati, tvrdoglavi).

I dve decenije kasnije baš o tom filmu raspredali su Božo Koprivica i prijatelj mu Mirko Kovač.

- To je bio njegov omiljeni film i omiljeni reditelj Bunjuel. Nekoliko godina kasnije u listu „Fudbal“ videću fotografiju igrača sa spuštenim štucnama i velikom glavom ispod koje je pisalo Omar Sivori. To je bio onaj mladić koji je dobro igrao lopte. Ni danas ne mogu da verujem da je pored mene u starom bioskopu u Nikšiću sedeo - red 12, sedišta 8, 9 i 10 - Omar Sivori i da smo gledali film „Zaboravljeni“. I da to je bio 20. decembar - moj rođendan…