1
Ljudi su počeli da se okupljaju. Kolone automobila parkirane su još od Autokomande. Stotine i stotine obožavaoca u dresovima Partizana krenuli su ka stadionu. Jedini kontrast toj crnoj-beloj slici su tamnoplave prilike - policajci. Sinoć je, ipak, bila važna utamica! No, samo tri kilometra dalje, u otvorenom amfitearu Muzeja Jugoslavije navijalo se za nešto drugo - knjigu!
Sinoćni festival KROKODIL, trinaesti po redu okupio je manji broj ljudi. Međutim, publika je bila podjednako entuzijastična. Prvo veče festivala, pod nazivom „Borders VS Frontiers“, ugostilo je dve zvezde iz sveta književnosti: britanske pisce Hanifa Kurejšija i Irvina Velša.
Program koji su vodili Galeb Nikačević i Mima Simić počeo je u 20 časova. Obratili su se publici s namerom da zvanično otvore festival i najave program za sledećih nekoliko dana. Usred njihovog izlaganje, neočekivano se začula zaglušujuća buka – grupa od možda dvadesetak navijača prolazila je pored amfiteatra. Temperatura je naglo opala i publiku je prošla jeza. Galeb i Mima nisu se obazirali. Ipak, između nas, okupljenih u amfiteatru i njih, navijača na ulici, postojala je neka granica – u ovoj oazi književnosti bili smo bezbedni. Voditelji su završili uvodnu reč i festival je zvanično počeo!
Prvi je na scenu izašao Hanif Kurejši, praćen gromoglasnim aplauzom.
– Mora da ste baš očajni kad ste se okupili samo da čujete čoveka kako čita iz knjige – obratio se nasmejanoj publici.
Glavni motiv ovog festivala, kako mu i samo ime kaže, jesu ’granice’. Zanimljivo je da je ta tema takođe glavni motiv u stvaralaštvu oba gosta. Granice u našim identitetima, kulturama, društvima, klasama, političkim partijama, državama. Granice, granice, granice. Borders VS Frontiers – uvek ima nešto što nas razdvaja.
Međutim, uprkos svim granicama koja nas dele, književnost i umetnost su te koje nas povezuju.
Kurejši, od oca Pakistanca i majke Engleskinje, odrastao je u belom predgrađu Londona. Glavni motiv u njegovim delima je rasa. Velš, koji je pak beo, u svojim delima fokusirao se na drugu važnu društvenu podeljenost: klasu.
Oba pisca odrasla su krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, kada je pank pokret bio na svom vrhuncu. Muzika je značajno uticala na njihovo stvaralaštvo.
– Glavna stvar kod panka je bila da šokiraš ljude – objasnio je Kurejši.
Njegov prvi filmski scenario, svakako je to postigao. Film “My Beautiful Laundrette“ iz 1985. godine, prati gej ljubavnu vezu između mladog Pakistanca Omara i skinheda Džonija, kog igra Danijel Dej Luis – koji se proslavio tom ulogom.
Prvo veče ovogodišnjeg festivala, osim sjajnih gostiju, obeležio je i nanmetljivi voditeljski par. Spretno su vodili razgovor sa dva književna velikana. Diskretno bi se uključili, izneli svoje mišljenje, ili često duhoviti zaključak i vratili bi mikrofon gostima.
– Prvi put sam videla Vaš film kada sam imala 12-13 godina – rekla je Mima obraćajući se Kurejšiju:
– Prikazivao se kasno uveče na televiziji. I znate, to je bio prvi put da sam videla takvu vezu na ekranu… Postala sam lezbejka nakon što sam videla dva muškarca kako vode ljubav!.
Neki od motiva u delima Kurejšija svakako su seksualnost, i njena fluidnost. Seksualna revolucija 60-ih godina nesumnjivo je na njega ostavila traga.
– Tih godine svi su pričali o seksu! Bio je to početak gej pokreta.
Veza između Omara i Džonija odista je bila revolucionarna.
– To čak nije bila gej veza već kvir veza: veza između dva muškarca različite rase i različite klase – nadovezala se Mima Simić i dodala da nije sigurna da je u poslednjih 35 godina videla išta slično.
Ironično je, izjavio je Kurejši, da iako su sada ljudi otvoreniji po pitanju seksualnosti, „živimo u veoma mračnim vremenima“.
U „Budi iz predgrađa“, svom prvom romanu objavljenom 1990. godine, Kurejši se dotiče tema identiteta, pripadnosti, odrastanja, seksualnosti, rase. Na Galebovo pitanje koliko je bilo teško sve te motive ukomponovati u jednu celinu, Kurejši je duboko uzdahnuo.
– Po mom mišljenju, roman je najkompleksiji oblik stvaralaštva. Kada sam pisao scenarije imao sam pomoć reditelja i glumaca. Roman sam pisao sasvim sam. Znao sam da želim da obradim sve te teme ali ih nikada nisam video zajedno u jednom delu – objasnio je.
– Detinjstvo je veoma dosadno. I užasno. Jednog dana se samo probudiš i postaneš svestan da si okružen strancima, koje moraš potom da zoveš ’mama’, ’tata’, ’brat’… Tek kasnije u životu imaš mogućnost da zapravo izabereš ljude kojima ćeš biti okružen a koji ti se sviđaju. Svi smo mi imali taj odlučujući trenutak u životu kada smo otišli u tuđu kući i otkrili drugačiji način života. Shvatiš – egzistencija može da bude i ovakva!
– Želeo sam da napišem roman kakav sam ja želeo da pročitam, dodao je.
– Dugo mi je trebalo da pronađem glas svog dela. A onda sam napisao prvu rečenicu i znao sam – to je to!
Nakon tri godine pisanja nastao je „Buda iz Predgrađa“.
Kurejši je ustao sa KROKODIL-ove narandžaste sofe, otvorio notes i započeo čitanje svog prvog romana:
„My name is Karim Amir, and I’m an Englishman born and bred, almost…“
Publika se utišala, Kurejši je čitao, a u daljini se čula huka fudbalskih navijača.
Kurejši je bio upravu – uistinu smo se okupili samo da ga slušamo kako čita. I to kako je čitao?!. Navijačima se toliko svideo odlomak da su zapalili vatromet tačno u trenutku kada je ovaj rođeni i odgajanu Englez(, „almost“) završio izlaganje.
Ispratili smo Hanifa Kurejšija sa scene i pružili dobrodošlicu Irvinu Velšu.
