0
Premijera u Narodnom pozorištu. Avgust Strindberg: "Pelikan". Režija: Đurđa Tešić.
Otac modernog evropskog teatra, Strindberg se u poslednjoj deceniji života okreće kamernoj formi, intimnim pričama i psihološki motivisanim odnosima među likovima. Iz tog perioda je i drama „Pelikan“, kojom Strindberg razotkriva tabu o nesebičnoj majčinskoj ljubavi. Za simbol uzima pelikana, pticu za koju legenda kaže da u nedostatku druge hrane svoje ptiće hrani krvlju iz sopstvenog vrata. Što je laž.
Laž je manipulacija. U ovom slučaju manipulator je majka, narcisoidna i egocentrična. Priča se trilerski otkriva, sloj po sloj, po smrti oca, čiji je kovčeg još uvek u kući. Zbog poruka iz njegovog skrivenog pisma, sin i ćerka se suočavaju sa činjenicom da im je majka patološka škrtica, da čitavog njihovog života potkrada novac namenjen domaćinstvu, zbog čega su prinuđeni da se hrane ovsenom kašom i smrzavaju u sopstvenoj kući. Zakida posluzi, zakida sopstvenoj deci, sve vreme ih žučno ubeđujući kako je ona jedna vrsna i požrtvovana majka. Život kojim žive, a protivrečna priča kojom su kljukani, sina odvode u depresiju, dok ćerka zatvara oči pred svim neprijatnim činjenicama. Čak i pred činjenicom da je za muža dobila majčinog ljubavnika.
Đurđa Tešić polazi od posledica, od života razorenih do te mere da ih više ništa ne može zakrpiti. Rediteljka predstavu gradi oko zla koje je metastaziralo preko granice iza koje bi povratak bio moguć. Stupa se na tlo gde više nema prostora za bilo kakvo nijansiranje, gde su učesnici ukopani u rovove, u nepomerivoj emotivnoj blokadi. Zbog toga režija napušta i psihologiju i naturalizam i opredeljuje se za grotesku, koja gradira kako se događaji nižu ka kraju. Tu liniju najuspešnije vodi Dušanka Glid kao majka, emitujući razarajuću energiju, otvrdlog lica do mere da ni retki osmeh ne uspeva da razbije čeličnu masku – štit između nje i ostatka sveta. I dok na samom početku predstave nije lako ustanoviti u kom se žanru kreće, kako se zaplet otvara a sredstva pojačavaju, postaje jasno da gledamo iracionalni košmar pred eksplozijom, u kome psihološka logika ne funkcioniše.
Nedim Nezirović koncentrisano i konsekventno gradi lik depresivnog sina, dok Iva Milanović donosi jednu nervoznu, konstantno uznemirenu ćerku. Vučić Perović je njen muž, hladan, proračunat i zao saučesnik taštin, beskrupulozno zlo. Početna scena, jedina u kojoj se pojavljuje služavka, u efektnom tumačenju Vanje Ejdus, jedna je od nekoliko koje gledamo preko videa. Video otkriva i maestralnu scenu majke koja krišom jede, koja se guši u mesu dok deci potura bljutavu kašu. Očigledno je da to neko snima iz ruke, neko ko se šunja okolo i sve špijunira, odjek onih mističnih Strindbergovih senki po kući i oko kuće.
Nisko spušten plafon, prašinom pojedena sofa (scenografija i kostim Zorana Petrov), dodatno pojašnjavaju o kakvoj je porodici reč. Porodica je u ovom slučaju metafora za čitavo društvo, za državu koja je trpeći pokorno laži i manipulaciju odavno prešla granicu zdravog razuma.
Bonus video: Svetozar Cvetković o Faustu i aktuelnom trenutku