Pohlepa, moć i slava: Kako je izgledala najveća Ponzijeva šema u pop muzici

Sa stotinama miliona prodatih ploča, karijerama koje su još uvek uspešne i u četvrtoj deceniji, i divljenjem od strane ličnosti poput Tejlor Svift, boy bendovi Backstreet Boys i 'NSync su apsolutno pop kraljevstvo. Oni su takođe kreacije jednog od najvećih kriminalaca u Americi. Ovu bizarnu dvostrukost istražuje nova dokumentarna serija na Netflixu “Dirty Pop: The Boy Band Scam”, s energijom i stilom, piše "Gardijan".

Ovo je čudna, krajnje američka priča o Luu Perlmanu, koji je dobio početni novac za svoje carstvo boy bendova tako što je obarao svoje cepeline, i koji je na kraju izgradio bogatstvo osmišljavajući ono što se smatra najdužom Ponzi šemom u istoriji SAD. “Dirty Pop” vešto hvata mnoge aspekte čoveka koji je izgledao istinski oduševljen što je bio deo bendova koje je s ljubavlju sastavljao, čak i dok je glumio režisera sopstvene stvarnosti, prevarivši svakoga, od svoje sekretarice do moćnih političara i bankara.

Počinje s jednim sanjarenjem – dok je pomagao New Kids on the Block s zakupom aviona, Perlman je navodno uzviknuo: „Bavim se pogrešnim poslom!” kada je saznao o ogromnim prihodima koje je bend ostvarivao. Odatle je krenuo u potragu za talentima, na kraju sastavljajući grupu koja će postati Backstreet Boys. Kada je ta grupa dostigla vrhunce pop zvezda, vrlo pametno je zaključio da će neko na kraju stvoriti Pepsi njegovoj Koka-koli, pa zašto to ne bi uradio sam – tako je 'NSync postao njegov sledeći veliki projekat. Nakon njih, usledila je zapanjujuća plejada drugih, uključujući bendove koji su osvajali top liste kao što su O-Town i LFO, Hulk Hoganovu ćerku Bruk i tinejdžerskog idola Arona Kartera.

Ipak, postojao je mračan deo tog uspeha – svi osim dva Perlmanova benda i solo izvođača su ga tužili, a sve te tužbe su rezultirale ili gubicima na sudu ili nagodbama. Perlman se na kraju suočio i sa krivičnim optužbama za zaveru, pranje novca i lažno prijavljivanje bankrota, zbog čega je osuđen na 25 godina zatvora, što je gotovo nečuvena kazna za prevare vezane za novac.

Serija “Dirty Pop” duboko istražuje složenu stvarnost bendova koji su veliki deo svog neverovatnog uspeha dugovali bliskim odnosima koje su razvili sa Perlmanom, ali su ga na kraju videli kao Judu. Sve se to skuplja u glasu Majkla Džonsona. Kao bubnjar u Perlmanovom boy bandu Natural, Džonson je postao blizak poverenik prevaranta, samo da bi kasnije revoltirano reagovao kada je Perlmanova fasada počela da se ruši. (Džonson je takođe izvršni producent serije "Dirty Pop")

„On je jedan od najsloženijih likova koje sam upoznao,” rekao je Džonson u video intervjuu. „Osoba koja je prouzrokovala smrt jednog od svojih najboljih prijatelja i ukrala čitavu životnu ušteđevinu drugih ljudi, takođe mi je pozajmila svoj – ili nečiji – privatni avion da odletim na sahranu svog dede, i bila tu za mene kada me je devojka ostavila. Sve u vezi s njim je bilo genijalno, ali on je to primenio na vrlo različite načine.”

Njegovo praćenje Perlmanove transformacije od očinske figure do izdajnika daje seriji vrlo potrebnu i snažnu emocionalnu srž, dok iskreno svedočenje bubnjara naglašava ljudsku cenu mogulove prevare. „Imao sam prvi red za posmatranje te instrumentalizacije pohlepe, moći i slave,” rekao je Džonson. „Lu je uspevao da iskoristi sve snove. Ljudi koje sam počeo da upoznajem i brinem o njima 1998. godine nikada se nisu oporavili od njegovih zločina. Taj efekat i dalje snažno utiče na mene.”

Perlmanova priča je ispričana ranije u raznim formama, ali ono što razlikuje “Dirty Pop” je nivo arhivskog istraživanja koje je uloženo u projekat. Kreatori serije su otkrili pravo blago snimaka bendova „pre nego što su postali zvezde” koje dodaju nivo zabave i nostalgije za devedesetim – na kraju krajeva, ovo je podjednako priča o tome kako su devedesete zvučale, koliko je priča o klasičnom američkom prevarantu. „Kopajući po arhivama, skoro svake nedelje smo doživljavali uzbuđenje,” rekao je Džonson. „Stalno smo razgovarali jedni s drugima, govoreći: ‘O, moj Bože, jesi li video to!?’”

"Dirty Pop" takođe uspešno prikazuje priču iz više uglova, dajući uvid u to kako je čovek poput Perlmana mogao da funkcioniše i šta ga je motivisalo. Ovo se pokazuje kao fascinantno, posebno kada se ti svetovi često spajaju. „Postoji trenutak kada Lu i Backstreet Boys pevaju 'Easy' od Commodoresa za klavirom,” rekao je Lens Nikols, izvršni producent serije. „Kao da ovaj tip vodi Ponzijevu šemu, a nekako je opušten kao nedeljno jutro za klavirom s tom decom. To mi je jednostavno nestvarno.”

"Dirty Pop" nudi priliku za razmišljanje o vrstama ljudi koje omogućava kultura slavnih, i tera vas da se zapitate da li već negde postoji sledeći Perlman, koji osmišljava uspon sledećeg velikog pop izvođača. Može se zamisliti da će biti još mnogo prilika da se ispriča ova priča. „Ovo je vrlo američka priča – ne čujete o Ponzijevim šemama u mnogim drugim mestima,” rekao je Džonson. „Ljudi su sposobni da se hrane trkom kapitalizma, a bliskost sa slavom i moći je jedan od najlakših načina da se manipuliše ljudima. Lu je imao način da koristi te ljude besprekorno. Oni bi učinili sve za njega jer su želeli da se osećaju kul. On ih je činio da se osećaju kao da su kul.”

Bonus video: Tarantino - Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji