Dva teksta o fenomenu Novak Đoković i jedan ljubavni roman pisan u doba korone, pojasevi spasavanja su mi iz ovog zagađenog, letnjeg mrtvog mora. U preobilju lažnih vesti, nepismenih tvitova i ostalog tabloidnog, medijskog đubreta smislen, analitički pristup je istinska retkost. A u plimi estradnih knjiga", novi književni glas autorke koja lakoćom pisanja, konciznošću, duhovitošću, sa finim osećanjem za meru iskazuje emocije, strahove, intimna stanja, duhovna je poslastica, alternativa. Ovi primeri pokazuju da nismo na istom brodu.
„On je postao svetac zaštitnik našeg krhkog samopouzdanja i ‘master brend‘ za sve nas pojedinačno; bez obzira na to koliko se osećamo inferiorno kada odemo ’napolje’, tu je on da nas podigne svojom slavom, da nas okupa veličinom, da se osetimo manje neprijatno u velikom belom svetu“, piše u NIN-u, pod naslovom „Zašto treba slaviti Noleta“, Lazar Džamić, jedan od vodećih, svetskih digitalnih stratega, pisac i predavač.
„Sve što se sa Đokovićem dešava je pravo, istinsko, bez truni laži i prevare, a to je u društvu kakvo je poslednjih desetak godina naše, ravno čudu… U takvoj sredini pošten, blistavo čist i moćan nastup jednog pravog izdanka ovog naroda je za neke okrepljujući, a za neke bi, slutimo, mogao biti zabrinjavajući“, konstatuje, u autorskom tekstu „Najbolje što se Srbiji dogodilo u 21. veku“, u „Vremenu“, Vladeta Janković, književnik, političar, diplomata.
„Nismo na istom brodu“, naslov je romana, autofikcije Biljane Vilimon, njen sentimentalni amarkord koji me iz ove naše noćne more odvodi na neku drugu, lepšu obalu. To je ljubavna ispovest spisateljice nastala u doba korone, politička satira, humoristička drama, gorko duhoviti pogled na otete godine, intrigantna priča o preživljavanju kad vas žigošu kao 65+. Čita se s lakoćom, u dahu, jer Vilimon piše kao što slika – lakim potezima uobličava živopisnu priču čije brojne slojeve, neke od paralelnih tokova u knjizi, čitalac sa uzbuđenjem ljušti, osećajući se kao autorkin povlašćeni ispovednik. Skladni tonovi odsvirani su na tananim strunama, bez zrnca očekivane patetike, ali sa zrncem i po strasti i začinima kreativnog ludila. Autorka slavi život i kad govori o strepnji i bolesti, pa i o smrti.
Jedan od likova ove fine proze je Beograd, pa me je junakinja podsetila na Isidoru Ving iz kultnog romana Erike Jong, „Strah od letenja“, koja slavi Njujork. Jer, ovo je roman o ženskoj samospoznaji u zrelosti, o efektima koje nam tetovira vreme i kada se trudimo da ga ne doživljavamo kao nasilnika.
Dobili smo jedan autentičan glas u literaturi: posle izvrsne autobigrafije „Selfi“, napisane sa najlepšim sećanjima na ličnosti i događaje druge polovine 20. i početka 21. veka, Biljana Vilimon nas sada iznenađuje multižanrovskim spisateljskim performansom. Naredni rukopis ove njene uzbudljive trilogije, „Moj život s Begbedeom“, upravo se prevodi i na francuski.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar