U Novogodišnjoj noći sve je ovde bilo najveće, najspektakularnije, najraskošnije: dosad neviđeni, najdugotrajniji, osmominutni vatromet, laserski lajt šou sa kule ’’Beograd’’, ’’najviše zgrade u prestonici, Srbiji i regionu’’, koncert na bini ’’savske promenade’’ čija je kulminacija bio legendarni ’’Djurdjevdan’’ u interpretaciji para menadžerskih snova Bregović – Ražnjatović, pa koncert pred Skupštinom Srbije, mega miks Karleušinih hitova, oblina i kostima...
Te noći stepen zagađenja u Beogradu potukao je sve dosadašnje rekorde, potpomognut nevidjenom količinom pirotehnike. Od tutnjave smo se svi osećali kao naši kućni ljubimci, spremni da bezglavo pobegnemo u nepoznatom pravcu. A evo, već dva dana pred ambulantama su redovi novozaraženih koji čekaju testiranje. Doktor Radovanović nas otrežnjava podacima crne statistike: 50 000 preminulih od korone!
A ipak, mene su najviše dotakla dva slučaja, udaljena od zavodljivih svetlosti pozornica: Udruženi sindikati Srbije ’’Sloga’’ su nas, najzad, pozvali na bojkot kupovine u prodavnicama Deleza ( Maxi, tempo, Šop & go ). Taj međunarodni maloprodajni lanac, lider na našem tržištu po broju zaposlenih i broju prodavnica, prinudio je kasirke i kasire na potpis aneksa ugovora o radu gde im se zarade obračunavaju sa najnižim stepenom obrazovanja, osnovnom školom. Ako ne pristanu da potpišu da se odriču stručnog obrazovanja koje su stekli i na osnovu koga su se zaposlili, gube posao!
Poznajem mnoge koji rade na kasama samoposluga. Svakodnevno se viđamo, razgovaramo. Plate su im minimalne, oko 28 000 dinara. Parafom na papiru koji im je pred Novu godinu poturen na potpis, ti ljudi pristaju da im primanja ostanu nepromenjena, pa i umanjena. A oni, izračunala sam, deset godina moraju da rade 6 dana u nedelji, pa i o praznicima, da bi zaradili honorar koji je za samo jednu, ovu novogodišnju noć, pogodila zvezda estrade!
Robovlasnički odnos inostranih investitora i radnika je realnost. Meni sve liči na feudalno ukrupnjavanje vlasništva i prvobitnu akumulaciju kapitala. Gledam u novogodišnjem jutru na TV Aleksandra Kavčića, naučnika i filantropa, koji se godinama donkihotovski bori protiv grupe iz Študgarta Klett, jedne od vodećih evropskih izdavačkih kompanija sa sedištem u 16 zemalja, koja ima monopol i na našem tržištu udžbenika. Profesor Kavčić smatra da u našem, besplatnom sistemu školovanja, svako dete ima pravo na besplatne udžbenike. Ali, to bi monopolistu osiromašili za nekoliko desetina miliona evra koliko ispumpa sa ovdašnjeg tržišta udžbenika.
Razgovaram telefonom sa kolegom, jednim od naših sindikalnih lidera. Pitam ga kako se zove to u šta smo upali dok, tokom 365 dana slušamo ono što Džulijan Barns u ‘’Šumu vremena’’ ( Geopoetika, 2016. ) opisuje kao: ‘’svakodnevne sumanute tvrdnje Vlasti o tome kako je sve sjajno u najboljem od svih svetova, kako je Raj već stvoren, ili će biti stvoren vrlo uskoro, kad se u drvca iscepka još nekoliko klada i kad s njih odleti još million iveraka…I kako će doći srećnija vremena ako već nisu stigla. A Trista šezdeset petog dana, on će podići čašu i reći, svojim najsvečanijim glasom : ‘’A sada da nazdravimo!’’
Kolega me prosvetljuje da se ‘’to’’ zove neokolonijalizam a la karte.
Nazdravlje!
Bonus video: Ima li pravde u zemlji nepravde_ – gosti Milan Jovanović i Zlatko Kokanović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar