1
Deprimirala me je lavina protesta đačkih roditelja protiv nošenja maski u školi. Poznati smo, još od turskih vremena, po nedisciplini na sve što se odozgo nalaže čime smo vekovima izražavali otpor zavojevaču. Ali, ovaj, aktuelni otpor ljudi covid zavojevaču, da priznanju postojanje smrtonosnog virusa protiv koga se mora vakcinisati, nije samo besmislen, on je i štetan i ubitačan. Otpor merama zaštite dece u školama deluje mi kao puki inat usmeren na pogrešne ljude, učitelje, a ne na školske vlasti koje, u datim uslovima, pokušavaju da merama sanutarne zaštite smanje broj potencijalno zaražene školske dece.
Današnje brojke od 7.723 potvrđena slučaja Covida 19, 26 preminulih, 3.211 hospitalizovanih i 156 na respiratotru, sa tendencijom daljeg rasta, trebalo bi da uvere u besmislenost jalovih rasprava sa antivakserima. Ni tu nema dijaloga, mi smo u crvenoj zoni! Čim sam stekla uvid u antivakserske „argumente“, trajno sam ih blokirala na fejsbuku. Jer, u pitanju je suprotstavljanje nazadnih, individualnih stavova kolektivnim potrebama za zaštitom od bolesti i smrti. Tu „sloboda“ izbora jednih (neverovanje u nauku, bolest ne postoji, virus im ne može ništa ) počinje tamo gde se završava sloboda, ustvari pravo drugih. Protivnici vakcinisanja više brinu o svom pravu na „slobodu“ nego o pravu drugih da prežive ovu pošast.
I, nije reč ni o kakvom novom totalitarizmu u kome se individualno pravo briše pred kolektivnim, kako to antivakseri žele da prikažu. Radi se o tome da je đavo odneo šalu, o odgovornom ponašanju, o integrisanju u svet u kome postojimo i ja i drugi, ostali. Antivakseri su do krajnjih granica, do prava drugih na zdravlje i život, ukinuli autokritičnost propagirajući novu sebičnost. Ta kultura egocentrizma, za koju se zalažu, ukazuje na njihov nedostatak poverenja u druge, pre svega u nauku i medicinu. Posledica takvog egocentrizma je krajnje anticivilizacijsko ponašanje: taj slepi, toksični egoizam ne poznaje ni elementarni altruizam.
Mnogo je mladih ljudi koji, umorni od zabrana i zatvaranja, olako pristaju da se ogluše o savete epidemiologa. Niski procenti vakcinisanih studenata, te potencijalne društvene avangarde, ukazuju da su odustali od temeljnih vrednosti na kojima odudvek počivaju mladalački ideali: na težnji ka progresu i pravdi. Ipak, ne mogu da verujem da će taj socijalni zamor izbrisati njihova osećanja za zajedništvo, saosećajnost i težnju ka boljoj budućnosti. Pa sociolozi već govore o tzv.efektu Greta (Tumberg, poznata ekologistkinja ), koji ukazuje na borbu jedne mlade osobe za temeljne, ljudske vrednosti. Ona jeste moderni Dom Kihot, ali njenu borbu slede milioni pristalica.
Robert Mesi, autor knjige „Katarina Velika“, opisuje kako je carica, da bi sačuvala sebe, sina i naciju, pristala na jedan nov, sporan metod pelcovanja protiv velikih boginja koji je osiguravao trajnu otpornost. Rekla je škotskom lekaru Tomasu Dimsdejlu, pronalazaču vakcine, da čitavog života strahuje od velikih boginja, ali da sada želi da se pelcuje jer će tako i drugi najbolje prevazići strah od te bolesti i od pelcovanja… Pod njenim uticajem pelcovano je 2.000.000 Rusa!
To se dogodilo krajem osmanaestog i početkom devetnaestog veka.
Katarina, pomogite, Hrista radi.
Bonus video: Crveni trg – od svetske vojne pozornice do turističke atrakcije