Piše Neda Todorović: Kako sesti na ježa?

Zdravko me podseća na čuveni, humoristički Radio Jerevan kome su, polovinom prošlog veka, u vreme SSSR-a, slušaoci mogli da postavljaju svakakva pitanja i da, što je još čudnije, na njih dobijaju i odgovore. Pred tim crnohumornim teatrom apsurda i komunistički cenzori su digli ruke, odustali su od uobičajenih zabrana i slanja u logore, pa su uz smeh sa svima ostalima slušali istinu. Slušalac pita Radio Jerevan: "Šta raditi u slučaju atomskog napada?" "Obući protivatomsko odelo i polako puzati prema groblju", savetuje Radio. "Zašto polako?", "Zato da se ne stvara panika", zaključuje Radio Jerevan. Toliko o panici.Nema više ni Drage Savete kojoj ste u našim novinama, u prošlom veku, mogli da postavite svako škakljivo pitanje. Ona bi znala odgovor i na ovu nemoguću situaciju: kako provesti leto a sačuvati živu glavu? Nekada nam je Draga Saveta davala ideje na kom udaljenom bajkovitom ostrvu da se prepustimo, ma koliko more bilo opasno. Draga Saveta, sada nas ni jedan sused ne pušta da pređemo granicu, šta da radimo? Ona bi nas sada, verovatno, uputila u Vrnjačku Banju. Ali, i u banji je sada opasno po život. Više bih verovala mojoj majci koja je doživela stotu savetujući nam da nikad ne spavamo popodne, da nikad ne idemo sporim korakom, da se nikad ne izuvamo u papuče i da nikad, ni slučajno, ne idemo u banju, ako hoćemo da zadržimo mladalački izgled. Eh, da smo je poslušali... Ali to je već neka druga tema.Izgleda da smo došli u onu fazu u kojoj se, kako u "Uznemirenim ljudima" kaže Frederik Bakman, "društvo pretvorilo u mesto na kom više ništa nema ime koje objašnjava o čemu je reč". I kad mi, ljudi, "više nismo lovci, sada smo - plen". Koronin.Jedino okruženje na kome se trenutno osećam relativno sigurno je moj lični Ženski književni klub. Nas nekoliko, ekskluzivni krug proverenih knjigoljupkinja (Slavica P, Sanja D, Duška J, Mia U ), jedna drugoj sugerišemo naslove najboljih knjiga koje su naš lični, aktuelni pasoš za zemlju Nedođiju. Literatura je najbolja zamena za čokoladu, prva pomoć u kriznim vremenima, hrana za uznemirenu dušu. Dženet Skeslin Čarls u "Pariskoj biblioteci" (taj roman je istovremeno izjava ljubavi Parizu, priča o lepoti koja se krije u knjigama i saga o vrednosti prijateljstva ), piše o onom poznatom trenutku "kad mi je ostalo još samo nekoliko strana, kad se taj svet u koji sam se zaljubila primakao kraju, kad me je uhvatila panika jer nisam bila spremna da se oprostim s njim. Čitala sam polako, uživala u prizorima i puštala ih da traju, kao kad se mentol bombona polako rastapa na jeziku". Ništa drugo, smatra autorka, sem knjige, ne poseduje tu čarobnu sposobnost da natera ljude da situaciju sagledaju drugačijim očima. Posebno u ovakvom trenutku. Koliko nam je samo ta druga vizura trenutno potrebna. Čitanje omogućava bekstvo od stvarnosti, nudi neke druge teme za razmišljanje, daruje privatnost uma... "Pokazao je prema korici knjige, na kojoj se videla breza s jednim jedinim listom zaostalim u krošnji. 'Znate li šta predstavlja ovaj list? Našu poslednju nadu za ovaj svet: biblioteku'."U "Pariskoj biblioteci" sam ponovo pročitala utešnu misao iz "Jadnika" - da "i najcrnjoj noći dođe kraj, i izađe sunce". To je dobra vest.Mudri ljudi, naročito lekari, šalju nam neke takve poruke. Sve ostalo - znamo i sami.P. S. "Može li se jež ubiti golom stražnjicom?", pita slušalac Radio Jerevana. "Vrlo teško, ali postoje tri načina: prvo, može tuđom stražnjicom. Drugo, može i svojom ako je jež obrijan. Treće, može i svojom golom zadnjicom iako je jež neobrijan, ali ako to drug Staljin zahteva".