0
Juče sam na programu HBO gledao američku komediju „Intervju“, sa dvojicom izvrsnih glumaca.
Džejms Franko igra čuvenog tv-voditelja Dejva Skajlarka, a Set Rogen je producent Dejvovog talk-show-a. Ovi junaci odluče da otputuju u Severnu Koreju i da naprave intervju sa omiljenim vođom Kim Džong-Unom. Stignu oni tamo, Kim prihvati njihovu ponudu (to je komedija, sve je tu moguće). Dejv se zbliži sa vođom koji se ispostavi kao simpatičan i inteligentan baja, oran za šalu i laku konverzaciju. U jednom trenutku ovog burazerskog saglasja, Dejv upita Vođu: Da li on to, stvarno, nikad „pipi“ – nikad „kaka“. Vođa se srdačno nasmeja i upita otkud mu to. Dejv kaže: Svi vaši zemljaci u to veruju. E pa, odvrati Kim Džong-Un, ako je narod glup, onda može i da poveruje u to.
Komedija ide dalje i sve se to događa pre korone, pre ovog talasa sumnji da se nešto dogodilo sa omiljenim Vođom, nije ga bilo ni na proslavi najvećeg nacionalnog praznika, samo su objavljene neke fotografije, ko zna kada nastale. Otišao sam sada daleko, a počeo sam sa urnebesnom komedijom.
Manimo se sada diktature u Severnoj Koreji (i drugi bi se manuli, da ovaj baja nema nuklearnu bombu!), pogledajmo šta se ovde zbiva (sva sreća, Srbija nema pomenutu igračku).
Od „najsmešnijeg virusa u istoriji“, do policijskog časa kojem je malo 24 sati u jednom božjem danu. Duge cevi na ulicama gradova i paklena pretnja da će prestonična groblja biti tesna ako „bake i deke“ prošetaju do obližnjeg parka. I dok mere predostrožnosti još važe, Vrhovni organizovao dolazak nekoliko hiljada svojih „obožavalaca“ da sabijeni, grlo uz grlo, skandiraju privrženost njemu, Antivirusu Vrhunskom. A onda taj isti AV zamoli ove nesrećnike koji su „spontano“ pristigli autobusima i sa obezbeđenim provijantom, da se spontano raziđu. I bi tako, kao u crtanom filmu.
I još zamoli svog lakeja AM da prekine štrajk glađu (čovek na vlasti javno protestuje protiv organa pravosuđa, nezabeležen fenomen, od vremena Perikla naovamo!). A ovaj (po sopstvenom priznanju, nekadašnji radikalski magarac) reši da se suprotstavi svom vođi. Kakva hrabrost, kakvo dostojanstvo! Jednog dana će istoričari pokušati da objasne šta se dogodilo sa nebeskim narodom, ako uopšte preživi. Uspeo je da pretrpi najezde Huna, Avara, Gota, Vizigota, a junačenja sa Otomanskom imperijom su ovekovečena u epskom desetercu.
Care Lazo, junačko koleno, odabra na Kosovu carstvo nebesko (tako i nastade mitska predstava o nebeskom narodu). Miloš raspori Murata, a Kraljević Marko, srpski Lanselot, inače doživotni turski vazal, proslavio se kad je vili odsekao ruke do lakata. Orao carske drumove, uprkos Turcima zlotvorima (tragovi tog oranja se i danas prepoznaju). Izazvao na megdan Musu Kesedžiju, ljuta borba letnji dan do podne, na kraju pobedi, po sopstvenom priznanju, na prevaru. I zavapi: „Jao meni, do Boga miloga/ što pobedih od sebe boljega“. Viteški,nema šta.
Pre izvesnog vremena upoznah britanskog doktora filologije. Ono britanski nije moja greška, kad sam ga oslovio sa Inglish, on me upozorio da nije Englez već Velšanin. Pripremao je knjigu o našim poslovicama, mudrostima, izrekama…
Upitah ga da li čuo za izreku „Puče kolan svečevoj kobili“. Zbunio se, reč kolan mu je bila nepoznata, zašto sveci imaju kobilu? Onda je shvatio gorku pouku ove doskočice, izvadi flimaster da odmah zapiše. Zahvali mi i reče onako uzgred: Ako vi Srbi nestanete kao Hazari, s kojima ste mnogo slični, i oni su bili ubeđeni da su nebeski narod, ostaće vaše legende i mudrost. E pa stvarno me je utešio.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare