Piše Milan Vlajčić: Junak poslednje odbrane

Da nije bilo dvogodišnje pauze (1993-94), ovogodišnji Fest bio bi jubilarni, pedeseti, ali zahvaljujući zastoju, u tim godinama su rođena dva nova festivala (dakle, ipak se moglo!): Palićki filmski festival i Festival autorskog filma u Beogradu. Filmskim entuzijastima u ovom gradu nije lako doakati. Ali, uz malo sreće..I evo nas na otvaranju ovogodišnjeg Festa, sa filmom koji bi činio čast svakom festivalu koji drži do sebe. I sada se valja prisetiti da je domaći film, i u onoj drugoj, većoj otadžbini, a ni u ovom suženom državnom izdanju, retko imao prilike da se na Festu prikaže u dostojnom izdanju. Bilo što su autori zamašnijih ambicija (a nekad i dometa) čekali neko bolje festivalsko predstavljanje u svetu (najčešće ne dočekavši ga, iz objektivnih razloga). Ili, kad je domaći film imao čast otvaranja, bilo je to često iz lažno patriotskih razloga, nekih privatnih računica i burazersko- klubaških udovoljavanja. Uvek je to bio bumerang: pamtim da sam sa većine otvaranja izlazio kao pokisao, u stilu: ko me gurnu! Ovoga puta sve je ispalo drugačije, zahvaljujući odabranom delu i odluci selektora programa. Pozdravljamo!I hitam da saopštim: film „Otac“ (120 min.) reditelja Srdana Golubovića je jedan od najboljih domaćih radova u proteklih dvadesetak godina, sa nagoveštajem da prolaze godine stvaralačkih osrednjosti i pretencioznih sočinenija od kojih boli glava.https://www.youtube.com/watch?v=hCXUfzEhfkAJoš od svog prvog filma „Apsolutnih sto“ Golubović gradi autorsku poetiku koja diskretno pomera žanrovske obrasce, ali uvek u skladu sa oštrom percepcijom života oko nas, što nije lako dosegljiv cilj. U svom četvrtom filmu, koji je scenaristički gradio u saradnji sa Ognjenom Sviličićem, on polazi od dramatične priče iz novina: o nezaposlenom radniku, koji je izgubio sve, posao, ženu (leči se posle samospaljivanja), dvoje dece, koje mu otima lokalna socijalna služba, kaznivši ga dodatno što je ostao nezaposlen, pa mora da radi „na crno“.Našavši se na vetrometini, u sredini koja je utonula u korupciju na svim nivoima, glavni lik Nikola (u sjajnom tumačenju Gorana Bogdana) kreće pešice stazom dugom 300 kilometara, do prestonice - s očajničkom nadom da povrati decu.Žanr putovanja (road mivie) podrazumeva unutrašnji proces sazrevanja, ili put ka samouništenju. Golubović je izvanredno odmerenim postupkom, sa malo teksta i mnogo uzgrednih nezgoda (neko junaku pomogne, a neko mu i mazne ono malo sirotinje što ima kod sebe). Taj put kroz razrušenu zemlju, u opštem slomu svih moralnih lestvica, uvek u vizuri glavnog junaka, daje tragičnu podlogu ovoj priči, koju Bogdan maestralno donosi kao samurajsku poslednju odbranu.I kad se junak vrati u svoju opustošenu kuću, otkriva da je komšiluk u jurišu rešio da skine sve do golih zidova. Vraća on to sve prigušenih emocija, i, sa nadom da će biti bolje, jede svoju koricu hleba.Film je kao direktor fotografije ostvario Aleksandar Ilić, zrnastom fakturom slike (pojačan utisak dokumentarnosti), uz montažu Petra Markovića, koja svakom kadru daje snagu muzičkog akorda. I sa nizom likova u kojima se pitamo ko je vrhunski glumac a ko naturščik. Upečatljive uloge su ostvarili Nada Šargin i Boris Isaković, da ne pomenem decu koja su nađena u sredini koja odgovara onoj koju film obeležava.Veliki deo priprema na filmu oduzelo je obezbeđivanje više producentskih izvora. Uz srpsku produkciju, ovde su potpisani i producentski fondovi Francuske, Nemačke, Htvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije. U nekim situacijama to bi bio izgovor za kompromise i dramaturške neravnine. Ovoga puta Golubović nije popustio nigde. Srećom.Nije slučajno već pre neki dan zasut velikim priznanjima međunarodne filmske kritike. Prešao je granicu, jer filmu je to svojstveno, kad pokrene one najdublje emocije. Izašao sam iz dvorane sa knedlom u grlu, ponekad mora i tako. I neka.