Piše Maja Uzelac: Ne igram tu igru

Kolumne 05. Mar. 202113:50
Share:
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Nek sam takva poslednja. A valjda ipak nisam, a.

Neću da pričam i da pišem i da snimam tako da tačno znaš šta dođe dalje.
Nit sam izaslanica kulta niti propagator stranke (tautologija ili pleonazam?).
Moje mišljenje nije s ciljem da steknem milion pratilaca.

A što se pratilaca u bukvalnom smislu tiče, i njih na instagramu svakodnevno zbunjujem.
Ne samo pratioce, zbunjujem i algoritam.
Taman se ljudi obraduju nekoj baš dobroj ženskoj ekipi na gomili, ja sledeće postavljam lalu u čudnoj vazi ili plišanog zeca u bari, ok – kadar iz nekog spota. Taman shvate – dobro, profil rediteljke – kad stiže karusel s novom haljinom u glavnoj ulozi. Neko pomisli – aha, ipak modni blog – ja bacim neke krovove iza smoga ili dete, imam ih dva.

Ne zbunjujem namerno.
Nikad nisam.
Znam da bih mogla – a znam i kako bih mogla: bolje da prosperiram u epohi. Da su na mom instagramu samo moji ljudi. Ili samo moji radovi. Da su na njemu samo modne kombinacije. Da su na njemu samo čaše, slike i knjige. Da je na njemu uvek nešto bizarno i prljavo.
Ali, profil na kom je sve to?

…je profil iza kog je živ čovek. Nekad dobar nekad loš. Koga zanima ono što ga zanima tog časa. Kome pažnju privuče neka boja ili prevoj ili svetlo, a zatim napravi selfi s novim minđušama dok čeka nekog u parku.

Nisam igrač. Ne igram tu onlajn igru.
Ne igram oflajn igru.

Prosto ne igram uopšte.

Vodim dnevnik.

I nek me gledaju kao budalu.
A da me s vremena na vreme u čudu zagledaju iz svih uglova i ništa ne kapiraju, to znam.
Sad
Ne očajavam što će neko reći neozbiljna. Premalo me dotiče što će neko reći preozbiljna. A reći će, oba.
Razmislim sekund, ali hej – mogu da živim s tim što ću nekom biti nejasna.

Da bih bila svakom i uvek jasna, ja ne bih da se pakujem u male kutije. Ne bih da trimujem viškove, da šišam šta viri kad se zatvori. Da sečem palac da mi stopalo stane u Pepeljuginu cipelicu.
Ne bih, manje poetski, da se pojednostavim. Da svaki dan idem na ono što se lakše prodaje. Da se prodajem za nešto što nisam. Da se uklapam u obrasce koji “rade”. A rade. I sve ih znam. Dovoljno sam dugo i dovoljno aktivno tu, da bih u po noći znala za pet kako TREBA. U digitalnom svetu, u analognom svetu; ej, ma oba.
Pa bi trebalo:
Da pišem onako kako se dijagonalno čita. Uvod, razrada, zaključak. Da fotkam onako kako se lakše gleda. Da se ugledam na već popularne. Da snimam onako kako je moderno. Kako ste već videli, ali ne prečesto. Da se obučem uvek slično. Da taj stil možeš da opišeš u rečenici. Da se ne glupiram. Ili bar samo da se glupiram. Da sliku propratim tekstom koji topi srca i zabavlja mase, u ne više od nekoliko rečenica. Da tekst uvedem naslovom koji već nosi poentu. Zvučno.

Da sam:
ili rediteljka
ili novinarka
ili majka
ili DJ
ili umetnica
ili modna blogerka

E da bi me pratili, čitali, gledali, zvali, platili:

ILI-ILI

ALI:
(sad jbg -)

Ja više volim da postojim u svoj raskoši zabluda, boja, zanosa, muka, prizora, pristupa, raspoloženja, stilova…nego da se lagano i neprimetno, ali ipak do kraja: svakako – smanjim

da biste me vi lakše zagrlili. Savladali. Prihvatili. Shvatili.
Cenili.

Mislim,
– ha, da me ne shvati neko pogrešno –
Biti shvaćen je lepo.

Biti cenjen još lepše.

Ponekad patim za tim.

Ali, ako je ono što ćete ceniti neka moja petina što je u procesu prilagođavanja zaostala

– više volim da ne cenite mene celu.

_

Ko nije probao, moguće da je prekasno da proba.
Šta, nek mi veruje na reč –

Mnogo je dobar osećaj biti ceo.
Ne samo u svojoj sobi.
Nego uvek i svuda.

Pa, ako nekom nešto toliko anahrono još uvek bilo šta znači

Tu sam.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Your comment