Dok su na TV-u moji kumovi bez daha pratili finale izbora 46. patrijarha serbskoga, razmatrajući stavove glavnijeh kandidata po pitanju Kosova, Ukrajine, Vučića, korone i gejeva, lagano uplovljavajući u poslovični nemir zvani Šta donosi sutra (Sidni Šeldon), njihov petnaestogodišnji sin gledao je, na kompjuteru pored, sletanje jednog malenog rovera imenom Istrajnost kog je NASA poslala na planetu Mars.

Kako je vreme prolazilo, zvukovi su se mešali, tonovi šuštali, slike se preklapale, a saspens apostolskog žreba lagano je ustupao mesto ultimativnoj sedmominutnoj drami probijanja rovera kroz retku marsovsku atmosferu sve do – haleluja & prejz d lord – uspešnog sletanja vozila ili već letelice na cilj.

Do časa kad ga je sam Bog pogledao i Perić Porfirije preuzeo kormilo ovog broda u oluji, kumovi su već uveliko shvatili relativnost te informacije – hoću da kažem bolelo ih je dupe jer na drugoj strani svemirski brodić dogegao se k cilju i evo već pravimo kolonijalni kiseonik na Marsu dok vesela elita preživelih nakon pandemije korone svih sojeva i sledećih nekoliko boleština potom, 2056. sleće i baškari se u sred kratera Jezero (tako nazvanog po bosanskom mestu, koje da li je u Republici Srpskoj ili je pak bošnjačka nastambina, po internetu vode se i dalje diskusije.)
Što pokazuje bar nekoliko stvari.
Prvo: SF uvek pobeđuje kostimirane sadržaje.
Drugo: deca znaju bolje.

Elem
Nakon što smo jebali kevu kevi Zemlji, u šta drugo uložiti 2,7 milijarde dolara nego u potragu za sledećim staništem. Meni je jasno da je starim ljudima sve to teško da razumeju – u njihovo zlatno doba ova planeta je delovala kao nešto sto je tu oduvek i zauvek.
Mars, s druge strane, tek u naznakama obećava da bi mogao biti sledeći poligon za iživljavanje ljudske vrste (a u naučno osnovanoj nadi da ga nije baš ona ista nekih davnih dana već: naseljavala, ruinirala, pa odatle zapalila.) Šta god, rover će da ispretražuje tlo i stenje i da eventualno nađe dokaze o bilo kakvom životu koji je tu dajbože postojao. Jer ako jeste, onda što da ne bi i jopet.
Uz to, probaće se kreacija kiseonika iz ugljen-dioksida. Koji na Crvenoj planeti preovladava.

A Crvena, tako je zovemo zato sto je zarđala.
Ne zezam se.
Posto gvožđe rđa u kontaktu s kiseonikom, to ukazuje na vremena kada je ovaj element tu bio daleko zastupljeniji.

Isto tako, ovom planetom su jednom tekle reke. Na njoj blejala jezera. Recimo baš na mestu gde je sad to tendenciozno nazvano Jezero, tj. krater u koji se rover upravo srećno ugnjezdio.

Oba – kiseonik i voda – su nam potrebna i obavezna za taj scenario potencijalne selidbe u komšiluk, jer – o, da – nauka ovih dana ima dosta pametnija posla nego da zadovoljava svoju i našu radoznalost. *ne da iko zaista misli da svemirska putovanja tome služe
Utilitarnost svih naučnih pokreta levo-desno napred i nazad ovih dana nije baš ni pod kakvim znakom pitanja, a igra – ona igra saznavanja koja je stvorila civilizaciju – odavno je postala borba za život, volja za moć i dajte još neku sintagmu da popunim sled.

Ko će se i kako dobaciti do Marsa, a ko vladati htonskim svetom iz pozlaćenih kripti, ostaje dakle još da se vidi
i
-hej! – samo se sebično nadam da će sve to ipak biti posle nekog „mog“ vremena.

__

Ali, da je zabavno – zabavno je.

__

A da je odvratno – odvratno je.

.

Baš… dosta.

.

Po oba pitanja.

Amen.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.