*tako se lako rasplaču

…
Oduvek govorim da ne treba svako sve da zna. Da je u redu da čovek ne radi stvari koje ne ume.

Umro je prošlog petka.
Pisala sam o nečemu skroz drugom. Trebalo mi je nedelju dana da se sastavim. Da priznam sebi: ovo mi baš nije trebalo.
Kad kažem mi – meni, baš tačno to i mislim.
Je l to sebično?

Moj otac ga je zvao Đole. Kao i veći deo zemlje. Ove, one prošle, svejedno.

Ja sam tad mislila kako je to možda malo previše intimizacije za nekog koga si uživo video samo s galerije Sava centra.
Ali, u tome valjda i jeste.

S njim smo svi bili intimni. I on sa nama, pa tako.
Ovo s njim prošlog petka, to se desilo svakom od nas pojedinačno.
Jbg.

A kad kaže Ja sam pred život istupio naježen i razdrljen/ ko pred streljački vod pred zoru – i ja sve isto.
Ali ispalo da sam ipak imala granicu. I ta je granica baš dugo bila tačno tamo… tik pre Balaševića.
Bez svake lirike, moram da kažem da sam bežala.
Ne radi me uvek na lepo ukus davnih radosti. Okej, taj jbni D-mol me dobije. Nostalgija me pere na pakao. Znam taj put i lol – to je prečica za bol.
Nije kul nimalo. I uglavnom je oduvek svaki dečak u mom krugu bio previše taf za tu priču. Kapiraš, ne drhti on – nikad – to je samo to uvelo lišće.
Znaš taj tip. Svaki od njih je, ono, nosio naglas svih svojih skoro osamnaest. I svi zagrizli asfalt ako već nisu metak. Svima to vojvođansko klasje i dunje mirišu na selo i na davne mekane dane.
A mekano, to nećemo. Nikako.
Nije to za urbanu gerilu. Tu ide gas. Uvek išao. Od podruma Akademija pa sve do trepa.

Međutim, on kad krene, taj Đole…on nađe reč svežu kao nana, a preciznu kao žilet. I ako bih tad mogla da mislim o tome, ja bih znala da bi Kejv za tu reč umro, a Leonard Koen se, da je živ, prekrstio. Ne stigneš od nje da se pridigneš, a on je već rimuje sa sledećom. Prepao bi se – zar tu rima?! – samo da imaš kad. I da te već nije pregrizao taj sklop.
Na pola.
Znaš, ispregovara on sve to s onim gore precizno. Onom jednom kad je rekao Nisi ti na nebu sam, i dodao: bogova je povazdan – s nekim ću se već nagoditi

…sve je
tačno
tako
bilo.

A ja bukvalno svakog razumem ko za celu stvar nema snage.
O tome i pričam.
Jer ja – i ja sam, od detinjstva pa baš dugo – Đoletovu priču slušala skeptično. Za mene je kao naravno to bilo totalno falš i patetično – sa dvadeset; jbg i sa trideset…pa i malo posle, eto.

(Primetićete brzo kako se narativ već ovde slaže tako da je kraj ovog teksta neizbežan.)
.

E sad.
Tek u jesen otkriju se boje krošanja
(Naš pesnik kaže:
Sve su slične u leto zeleno)
I tako

Skoro pa tada

Došao jedan niotkuda.
Kad me pitao A Balašević, šta ćemo s njim? – pakao se otvorio. Išao baš na pesme na koje nikad do tad nisam plakala.
Jbno srce stade kao dete da se otima.
I redom dalje:
Tražili smo se po prethodnim životima.
I sad, znaš, bilo je ono da ostaviš iza sebe svet; zablude, promašaje koji tište – prosto, lako, ko neko beznačajno pristanište.

Pa nisi.

Dovraga, kafa je gorčila, al taj si ukus odnekud znao
Samo ja nisam znala da ćeš u po reči stati; plus – da se nećeš osvrtati: nikada…

Ono što sada hoću da kažem,
jer sada je nešto kao kraj…bilo bi nešto na liniji strpljivih prstiju neminovnosti
A to su, sećaš se, oni što razlažu uvod pesme koju dobro znam, dakle:

Ako još išta ima da se oprosti
– i to ti/ noćas/ opraštam.

_

Jedino što
Ma
– Jebi se –
Nikad ti neću oprostiti što si mi vratio Balaševića.

Jer slušati Balaševića
To je jedna od onih stvari koje ja
ne umem

I bilo je skroz u redu da ne radim.

…

A sad je prekasno.
.

Ukrstim politru i noć
I tu i tamo na taj krst se prikivam.

*(Samo pijandure banče bez tambure, a ko tuguje, redom lumpuje – starogradske, turske, ruske pa madžarske…)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.