Piše Luna Lu: Draga Sonja

Draga Sonja,

Nadam se da odmaraš i da sa Vdom ispijaš božanske nektare.

I da se smejete nama zaglavljenim u pupku sveta kako poput ljudoždera vegeterijanaca galopiramo sve dalje od empatije. Može se reći čak i da lutamo oko pojma ljudskosti i bazičnog razumevanja.

U čudnom smo vrtlogu, još je tamniji vilajet otkad si otišla.

Sedim i pišem ti pismo iako nas dve nikada nismo bile drugarice, čak se može reći i da se nikada nismo ljudski ispričale, ali eto osećam potrebu da ti posvetim nekoliko rečenica, da dušu olakšam.

Od kada sam bila klinka odlazak u bioskopski mrak mi je najveća radost.

A gledati tebe na velikom platnu - bilo je nezaboravno.

Trčali smo u bioskop kada bi saznali da ti igraš u filmu.

Una - esencija erotike ostavila me je bez teksta. Dečka, omiljena junakinja - i dan danas kažem "breskvice" i mislim na tebe. Kada sam postala radio voditelj zamišljala sam da sam poput tebe u Davitelju.

Na "Život je lep" - plakanje kao da sutra ne postoji - o, koliko si tu čarobna.

I, da ne dužim.

Onda je počeo PaKaO - inflacija, ratovi, ludilo mojih dvadesetih godina i zadatak da te intervjuišem u mraku Doma omladine dok sama farbaš delove scenografije pred premijeru sopstvenog igrokaza.

Sada mi je smešno koliko sam te se plašila u tom trenutku dok sam ti prilazila sa diktafonom. Ruke su mi se tresle.

Umela si da budeš neprijatna i da odbiješ da odgovoriš na pitanje - užasavala me je ideja da ispadnem glupa pred tobom.

Ti si bila moja omiljena vlasnica foto-genija. Tvoje lice je bilo nešto najfotogeničnije što sam videla uživo.

Garbo ne računam - ona je živela samo u Kinoteci.

Prošlo je bezbolno, odgovorila si, nisi mi popovala i brzo sam te ostavila da radiš na svojoj misiji.

Kada si sa Milutinom Petrovićem snimala "Jug-Jugoistok" raspitivala sam se kako ti ide - bilo mi je važno da se vratiš u glavnu ulogu, tu gde ti je mesto.

Montirao se tvoj film na istom mestu gde sam montirala "Glamuramu". I baš mi je bilo važno da kidaš i dominiraš, da si hrabra i nezaustavljiva. I da sa kamerom radiš tu neku svoju stvar i da kameri uđeš u dušu istim intenzitetom kojim ona tebe razotkriva i rastavlja na atome.

I onda se desio naš poslednji susret.

Bio je filmski festival na jezeru Palić.

Tog leta je objavljeno da je jezero mrtvo i da ga je ubila ljudska nebriga. Festival je bio u krizi - a nepregledna vodena površina nas je podsećala na to kako izgleda post apokaliptična kulisa - jezero bez ijedne ptice i života na njemu - samo radioaktivna toksična voda.

Sedeli smo u bašti obližnje kafane, tako smo se šćućurili - bilo je baš gadno, a ti si nas animirala, tešila si nas zasmejavanjem - pričala si anegdote - bila si šarmanta i izmučena, to je bilo vidljivo, ali snažna i moćno lucidna.

To popodne nisam te se plašila - uživala sam.

I onda je stigla vest da si otišla.

Čemerna malograđanska sredina je ispirala usta - svi su sve znali - rešili su tvoj "slučaj", sve stručnjak do stručnjaka.

A ja tako ponekad odem na youtube i gledam tvoje intervjue i slušam šta si nam pričala, a mi te ništa nismo čuli ili razumeli.

Nedostaješ, a meni najviše nedostaješ na ekranu i platnu.

Toliko si toga još mogla da daš, ali razumem i tvoju potrebu da izađeš iz ove prljave igre.

Sve u svemu, draga Sonja, negde mi je jako drago da ti nisu dali ulicu jer se po ulicama gazi, a ovde dosta i pljuje - ti zaslužuješ mnogo više.

Na primer, precizni glumački metod – « metod Sonja » koji uči kako se savladava nepodnošljiva lakoća postojanja pred filmskim objektivom.

https://www.youtube.com/watch?v=pBJccAIycs8