0
Jovana je glumica Srpskog narodnog pozorišta. Godinama je gledam na sceni i na kraju sam je ubedio da porazgovaramo.
Kako je došlo do toga da postaneš glumica?
– Uh.
Je l to prvo što si htela da budeš? Nikad nisi htela da budeš direktorka? Nego odmah glumica?
– Nisam htela da budem direktorka nikad, ali sam htela da budem balerina, samo nisam bila dovoljno dobra u tome. A mama me je stalno vukla na svoje probe u pozorište, i onda me je to začaralo. Onda više nikad nisam htela da izađem odande.
A i mama ti je glumica?
– Da.
Koliko si imala godina kad je počela da te vodi na probe?
– Mala sam bila, oduvek sam u pozorištu, valjda, tako mi se čini. Ma da, i kao bebu me je vodila sa sobom, i igrala je sa mnom u stomaku. U petom mesecu trudnoće je igrala Hasanaginicu sa mnom u stomaku.
A na balet ideš od kad?
Pa od kad može, ja mislim od trećeg osnovne, tad sam krenula u te pripremne razrede, a od petog kreće pravo školovanje. Nisam ja daleko dogurala s tim, samo sam mnogo volela.
A kako se ide u baletsku školu? Koliko puta nedeljno?
Prvo tri puta nedeljno, pa onda svaki dan, pa onda bežiš iz škole da što više ideš na balet.
A jeste li stalno u onim belim haljinicama?
– Ne, tamo smo ogoljeni u nekim dresovima i tamo je štap.
Čemu služi štap?
– Šta služi, pošto je to ruska škola, i mnogo je važan stav, onda ti se štapom pokaže gde ne stojiš dobro. Dobiješ po kolenima, po dupetu, po leđima, po vratu, gde ne valja tu dobiješ.
A kakav je to prut?
– Neki prut, ubran za te namene, ali mnogo je važno da ti je dobar stav, a ovo je valjda najbolji način da naučiš. U tom klasično baletu, meni je sve naopako. Sve kakao se normalno krećeš, tamo radiš naopako. Krvava jeto škola.
A je l tamo cika i vriska od tolikih devojčica?
– Ma jok, mir. Sve je strogo. Od toga kako od tebe traže da se tvoje telo ponaša do toga da te uče poštovanju, i mnogo se klasične muzike sluša tamo, tako sam i zavolela klasičnu muziku, to mi nije iz kuće nego iz baletske škole.
A je l se smejete tamo?
– Pre i posle časa.
Za vreme časa nema ničega?
– Nema priče i smejanja, ima baleta.
Kad su ti rekli da nije balet za tebe?
– Nisu mi nikad rekli, sama sam videla. Prosto vidiš da neko lakše postigne nešto, a na meni je štap non-stop. Nisam mogla fizički da izvedem sve što se od mene tražilo. Nisam ni građena za to, nisam dovoljno tanka, vižljasta, ne znam, ali i pored toga što sam se trudila, jako sam teško dolazila do rezultata dok su moje drugarice napredovale. To je prvi raskid s nečim što sam volela.
Kako ti je bilo u osnovnoj? Gde si išla u osnovnu?
– U Novom Sadu, u centru, tamo smo živeli dok sam išla u prvi razred, a onda smo se preselili na Liman, a ja sam nastavila da idem u tu školu, samo sam putovala autobusom i to mi je bilo najzabavnije od cele osnovne škole. Odmah sam se osećala odraslo, zbog tog puta do škole.
A od kad su te pustili da ideš sama u školu?
– Odmah, čim smo se preselili, od drugog razreda sam išla sama u školu. Možda je i rano to, ali meni je prijalo, a i drugo je vreme bilo.
Kakav si đak bila?
– Neki osrednji. Nisam baš pripadala toj školi. Bežala sam na balet i od mene se možda u početku i očekivalo da budem odličan đak, ali posle više ne.
A srednja?
– Loše, loše. Kec, dvojka, kec, dvojka.
Stvarno?
– Pa da, gimnazija, prirodni smer, nisam imala pojma. Iz društvenih predmeta sve okej, ali ovih drugih je bilo više. I zbog uspeha u osnovnoj nisam uspela da upišem gimnaziju u Novom Sadu, nego sam upisala u Bačkom Petrovcu, i onda sam opet cele godine putovala u školu autobusom i opet uživala.
Čekaj, stvarno nisi mogla da upišeš gimnaziju u Novom Sadu?
– Ne, ali to se ispostavila kao odlična stvar. Mnogo mi je dobro društvo bilo u školi, i gimnazija je prelepa, u parku. Mnogo smo se lepo družili. Dvojezična je škola, ali imaš jedno odeljenje na srpskom, ostala su na slovačkom, jer to je slovačko selo. I profesori su ti svi Slovaci., i to je bilo strašno zabavno. Volela sam da idem u bački Petrovac u školu. A onda kad sam se prebacila u Novi Sad u gimnaziju, u drugoj godini, e tu mi više ništa nije bilo zabavno.
A u Bačkom Petrovcu u gimnaziju ne idu samo ljudi iz Bačkog Petrovca?
– Znaš šta, bilo je nas nekoliko iz Novog Sada al ostali su bili odande.
Pa koliki je taj Bački Petrovac kad može da napuni gimnaziju svake godine?
– Nije gimnazija nego jedan razred svake godine, sa po četiri odeljenja. Eto, toliki je.
Dobro. Izgleda da voliš Bački Petrovac.
– Da, imam lepe uspomene odande.
I onda tri godine srednje u Novom Sadu?
– Ne, dve godine.
Nisi završila srednju?
– Jesam, ali tri godine, i onda mi je direktor škole rekao da idem da probam da upišem akademiju. Ja sam učestvovala u dramskoj sekciji škole, bila sam dobra tamo i on čovek mi je to predložio, rekao mi je da mi je bolje to nego da se mučim još jednu godinu u gimnaziji, pa ako me prime primili su me.
I?
– I onda mi je tata rekao da ne dolazi u obzir, da glumac ne može da bude neobrazovan i nezreo, a mama mi je rekla da sam netalentovana.
To ti je rekla?
– Da, ali ja sam joj rekla da imam nešto da joj pokažem. I prikazala sam sam joj svoj tajni rad, svoju pripremu za prijemni. E onda mi je rekla da je pogrešila i pomogla mi da se još bolje pripremim.
I? Jesu li te primili iz prve?
– Jesu. Kod profesora Petra Banićevića u klasu. Na akademiji sam se nauživala. Bila sam odličan student, nisam nikad pobegla s predavanja, tu sam u stvari shvatila smisao školovanja. Prvi put u životu sam učila nešto što me u potpunosti zanima, i dobila prijatelje, njih još devet na klasi, koji su bili u potpuno istoj situaciji.
A je l može tamo da se padne ispit?
– Može, normalno. Retko se pada iz glume, ali druge ispite možeš da padneš, ako ne učiš.
Koje predmete sve imate?
– Imaš recimo istoriju jugoslovenske drame, pa istoriju svetske drame, psihologija, estetika, nismo imali jezik, eto to mi je čudno, sad ima još predmeta, pa imaš pevanje, ne zove se tako, ali se tu peva, imaš scenski pokret, dikcija s osnovama srpskog jezika. Ima dosta toga što glumac mora da nauči da bi posle mogao da se bavi ovim samo umetničkim delom posla.
Šta se uči na scenskom pokretu?
– Koordinacija tela, pre svega. Na sceni je važno da umeš dobro da barataš svojim telom, da umeš da se krećeš u tom prostoru, da umeš da se krećeš timski, ako vas je deset to nije isto kao kad si sam. Važno je da dobro pamtiš mizanscene, a mizanscen je postavka kretnji tokom predstave, tokom scena. Kad imaš neku govornu radnju, ona je pokrivena i nekom fizičkom radnjom. Treba da zapamtiš šta tačno treba da radiš, to je prvo slovo u nekoj veštini.
Šta se ovo čuje?
– Avioni. I juče su leteli ovako nisko. Ne znam zašto su tako agresivni.
Ovo baš vraća u vreme bombardovanja.
– Da, mene vraća i kad grmi. Nije prijatno. Hoću odmah da prestane. Živele traume! Nego gluma. To ej jedan zanat koji zahteva baš puno eština. Mnogo mi je zabavno bilo da učim kako da budem glumica. Učila sam da prelazim svoje granice.
A te granice, je l to znači da treba da prevaziđeš sramotu da se otvaraš pred drugima? Znaš kad te je sramota da se nešto mnogo unosiš u život pred ljudima? To kad kažeš da govornu radnju uvek prati fizička radnja, ja se sećam kod mene u srednjoj, na dramskoj sekciji, dosta ljudi, pa i ja sigurno, imaš neki tekst i izgovaraš ga ukopan u mestu, skamenjen od tih ljudi koji sede u publici?
– E pa prva vežba na akademiji kod profesora Banićevića bila je da je jednu stolicu stavio ispred ostalih stolica i rekao da jedan po jedan sedamo na tu stolicu a ostali da tog jednog gledaju. MI pitamo šta treba da radimo, on kaže ništa, samo sedite i budite mirni. I ti sedneš, a gleda te devet klasića, profesor i asistent. To je stvarno delovalo kao ništa jednostavnije. Ej, kad sam sela na stolicu, prvih trideset sekundi je okej, a onda, svi te gledaju, neko ti gleda u uvo, neko u ruku, pitam se da l sam prljava, brišem se, i samo raste neprijatnost od tih pogleda. E, tu odmah shvatiš koliko je teško napraviti jedan korak na sceni. Sve što radiš na akademiji je da oslobađaš svoje telo i svoje misli da bi se na sceni osećao slobodno kao št ose osećaš u životu. A ako se ne osećaš slobodno ni u životu, onda te taj fakultet nauči i toj veštini.
Reci mi, zašto mi se dešava da mi isti glumac na filmu ili u seriji deluje više nego neubedljivo, toliko da ne mogu da mi smeta čak i da pratim radnju, a onda isti taj čoveku pozorištu mi pomeri ceo svet?
– Misliš u pozorištu ti je mnogo bolji?
Da.
– Pa možda je do tebe, a možda je i do njega. Kod nas se glumci uglavnom školuju za scensku umetnost, to je malo drugačija veština od toga – biti pred kamerom glumac. Drugačija su sredstva. Pred kamerom su sredstva skoro suprotna od onih koja imaš kad se baviš scenskom umetnošću. Na sceni ti moraš da dobaciš do poslednjeg reda, a ovde kamera je tvoj partner, s kamerom bi trebalo podeliti posao, i onda ako daješ puno, onda je to previše. Tako se meni čini, ali nisam ja neki ekspert za filmsku i televizijsku glumu. Ja se prirodnije osećam na sceni. Još uvek učim o toj meri glume pred kamerom, jako je važno šta hoćeš da postigneš u svakoj sceni, koji ti je cilj, a onda odabereš sredstva. Treba da bude što prirodnije, ali najteže je biti prirodan.
Dobro, a i u pozorištu stalno glumiš po redu.
– Šta ti to znači?
Pa nikad nećeš prvo odigrati završnu scenu, kao što može da ti se desi na filmu, je l tako?
– E da, jeste. I tu nit je mnogo teže održati pred kamerom. Treba održati koncentraciju, a ima mnogo toga što te ometa na setu. U pozorištu je glumac glavni, teško da mogu da zamislim predstavu bez glumca, a film mogu.
Koliko si puta najviše igrala istu predstavu?
– Sto pedeset šest ili sedam puta, za deset godina.
Ljudi se često pitaju kako vam ne dosadi.
– Ne dosadi jer nikad nije isto. Meni je zanimljivo što imama priliku da iznova i iznova istražujem po kao bajagi osvojenom terenu. Pozorište ti daje mogućnost da svaki put budeš još malo bolji. Divan je osećaj imati priliku za to. Na filmu je drugačije.
Reci mi, u toku predstave, da li se zezate, iza scene, dok nisi ti na sceni, ili ste mrtvi ozbiljni, sve vreme u liku, kao nema zezanja?
– Zavisi od predstave, i od trenutka i od čoveka. Znaš, radiš mesec ili dva ili tri na jednoj predstavi i dođe premijera i ljudi misle – e to je sad gotovo. To nije uopšte gotovo, to je tek počeo život te predstave i tek tada kad si je izveo prvi put pred publikom, počinje tvoj put učenja da ploviš kroz svoj lik, sa sobom, sa svojim partnerima, kroz disanje publike. Mi se naravno ne ponašamo kao da je publika tu, ali ona je tu, i mi smo tu zbog nje, tako da publika može da menja svašta. Pozorišna predstava je teren na kome ti nikad nisi završio posao.
To zvuči predivno.
– Da, to jeste predivno.
I onda, ako hoćeš, možeš da probaš i kroz život da koračaš kao kroz predstavu. Nema zakucanih stvari, ono što ti se ne sviđa, ono što ti smeta, imaš priliku da promeniš, kao u predstavi.
– Ja stalno menjam, ako ne valja, menjam.
A gde voliš da ideš na more?
– Na Hvar. Najviše na svetu volim moje prijatelje na Hvaru. Imam tamo jedan mali stan, najmanji na svetu.
Koliko je mali?
– Devetnaest kvadrata.
Je l imaš frižider tamo?
– Imam sve.
I šporet?
– Sve.
Koliko ljudi može da spava tamo?
– Troje, za sad, ali planiram neki ikea preokret, pa da može petoro, pa videćemo dokle možemo da doguramo, jer i tom smislu uvek može bolje. Malo mi se i plače kad pomenem Hvar, ja bih tamo živela. To je mesto na kome sam odrasla, osim pozorišta. Leti pozorište ne radi i baba me uzme za ruku i odvede tri meseca na Hvar. Prvi put sam išla tamo kad sam imala šest meseci. Taj stan je kupljen 1977. godine, kad sam se i ja rodila.
Ti si malo i sa Hvara, u stvari.
– Malo sam i sa Hvara. Da, tako se osećam. I volim što je ostrvo, ostrvo je druga priča, daleko od sve velike civilizacije, a imaš sve što ti treba, osim ako se baš nešto gadno ne razboliš, a to ne planiram.
Znači samo na stenama voliš da se kupaš?
– Da, ne volim pesak. Odrasla sam na tim stenama. Jedne godina sam imala pile i vukla sam ga sa sobom po tim stenama.
Pile?
– Da, odnekud se stvorilo to pile i ja sam ga vodila svuda sa sobom.
Šta je bilo s tim piletom?
– Pojela ga mačka.
Sigurno ste vi planirali da ga pojedete.
– Ma jok. E na Hvaru sam naučila da budem nudista.
Je l?
– Da. Ima mnogo malih plaža gde možemo da budemo sami.
E reci mi, ako ste sami na plaži, goli, da li ste vi nudisti?
– Jesmo, nudisti smo.
Ma mislim ako nema nikoga osim vas, možda onda niste nudisti, možda ste samo goli ljudi na plaži.
– Pa bili smo mi i u nudističkom kampu.
Tamo ste bez sumnje bili nudisti.
– Manje mi se dopada u kampu, više volim netaknutu prirodu. Nekad idemo da čistimo te male plaže, ljudi ostave svašta, a mi to sve pokupimo u kese, pa razvrstamo i onda nosimo na reciklažu. I to mi prija, da nešto u tom smislu korisno uradim.
E izvini, kako se zove predstava koju si igrala sto pedeset šest ili sedam puta?
– Džandrljiv muž, Jovana Sterije Popovića, i to još nije kraj, još je na repertoaru, mislim da idemo na trista, pa ko živ ko mrtav.
Kad toliko dugo traje, biće sigurno i neko mrtav.
– Da, jedan kolega nam je otišao.
Je l jeste?
– Jeste. Svaki put kad igramo smo s njim, svaki put na poklonu radimo nešto što je on radio.
#related-news_1
Šta bi volela da ti piše u epitafu? Kako bi volela da te pamte ljudi? Jesi li glumica, žena, ćerka, šta si pod jedan?
– Kao kad me više ne bude?
Da. Šta bi volela da ostane ljudima kad pomisle na tebe?
– Toliko toga ima u meni. Ja sam neko ko voli i bubu i leptira, radujem se i bubi i leptiru. Volela bih da u ljudima ostane ta ljubav koju sam im davala, otvarala i u njima je negovala.
Bonus video: Glas, dirka, bas „Wave“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
