Dugo sam mislio da nema šanse ja da pokupim to. Posle sam mislio da valjda neću, jer svi se čuvamo, mislim na svoju porodicu. Onda sam morao da za trinaest dana završim svašta po gradskim čekaonicama, opštinama, policijama i raznim rizičnim mestima, odnosno mestima na kojima se ljudi često rizično ponašaju. Osim toga, sedeo sam nekoliko puta i u kafani, na odgovarajućoj udaljenosti i sve, ali opet, sedeo sam, pio sam, svi smo pili, sigurno smo ponekad malo i drali i tako, kao što se radi u kafani. Za sve to vreme nisam se razboleo. Testirao sam se i ništa. Onda sam ušao u period mirnog života, sve je bilo sređeno, radimo od kuće, poštujemo sve mere i malo preko, ne radimo sve što je dozvoljeno, razvili smo i neke sopstvene higijenske procedure, reklo bi se nema šanse da se razbolimo. Međutim.

Meni je danas sedmi dan od kad su mi se pojavili simptomi. Prvo sam izgubio miris, a posle je je išlo po redu i do danas je stiglo do sumnjivog snimka pluća. Moglo bi da bude da je početak zapaljenja pluća, ali i ne mora da znači. Brzo se umaram. Krvna slika mi je okej, i tamo piše da nemam nikakvo zapaljenje u organizmu. Imam 49 godina. Ne sekiram se, osim ponekad. Jedno ponekad je bilo trećeg dana, pomislio sam da na osnovu toga kako se u tom trenutku osećam ne može da se zaključi da li ću za deset dana biti raspričan ili mrtav, od te bolesti koju sam dobio. Svašta mi je prošlo kroz glavu, prebrojao sam šta sam sve doživeo i ne mogu da se žalim da mi je nečega nedostajalo, doživeo sam više nego što sam se ikada nadao da je moguće. Brinulo mi je što ću nedostajati nekim ljudima, ali znao sam da i to ima kraj, moja briga se završava mojom smrću a na nedostajanje se živ čovek navikne, nauči da živi s tim.

Ipak, uglavnom se nisam brinuo jer mi je prvo bilo neverovatno da sam dobio tu bolest, a još neverovatnije mi je bilo da ću da umrem od nje, jer kao glupo je da se umre od nekog novog gripa. Isto sam mislio kad je počinjao poslednji rat, kao nemoguće mnogo je glupo da nas sad neko bombarduje. Isto sam mislio i za pretposlednji rat, kao nećemo valjda sad da se ubijamo umesto da se vozimo kolima i da se kupamo i otkud znam. Isto mislim i za kapitalizam, kao glupo je da je pola sveta gladno da bi neki tamo ne znam šta rade i ne može to da traje. Međutim, glupost izgleda ne haje za razum, to što je nešto glupo ne znači da se neće desiti i da neće trajati i da se neće ponavljati zauvek. Kad glavni likovi pomru, glupost opet uradi histerično zabavan kasting.

Virus. Infektivni agens na ivici između živog i neživog sveta. Virusi se ne razmnožavaju, oni se umnožavaju, neće kintu, neće vikendicu, neće šest automobila ni italijanske pločice, neće na seminare vikendom. Neće ni da me ubije, samo radi svoj posao, a ja ću od tog posla da umrem ili ne. Pokušao sam da se postavim kao virus ali ne ide, najverovatnije jer nisam virus. Dajem sve od sebe da preživim, ali voleo bih, možda, a možda i ne bih, da budem kao virus, da radim svoj posao i da ne hajem, samo svoj posao, da se držim svog posla kao pijan plota, da ne mislim kakvi su ti što umiru ili preživljavaju, da ako se na primer pogodi da pobijem sve dobre ljude na planeti a preživi samo neka krš ekipa, da se ne sekiram, nego da ni ne znam da je tako ispalo. Jer me ne zanima, jer sam van dobra i zla. Ne može čovek da se ne divi tim virusima, oni momci nemaju ništa, imaju samo neki spisak i kad ti dođu u goste ti samo radiš po tom spisku i gotov si. Oni nisu ni živi ni mrtvi, a ti ćeš da vidiš s koje si strane ostao, kad završe s tobom.

Prvo sam mislio da sam dobio Covid da bih razmislio o svemu, o svom ponašanju, o životu i smrti, o osećaju sigurnosti, o planovima, o ljubavi, saosećajnosti, solidarnosti, ili sam ga dobio da bih umro. Međutim, petog dana od pojave prvih simptoma, odnosno prekjuče, probudio sam se i mnogo me je bolela glava, bio sam slab, nisam osećao miris i još uvek nisam snimio pluća i onako, bio sam malo očajan, mislim očajan, nije mi bio baš najbolji dan u životu. Onda me žena pita šta mi je, ja joj kažem i ona mi kaže da se strpim i da će sve biti okej i ja se strpim i onda me ona pita šta bih radio da nisam bolestan. Ja joj kažem otišao bih s tobom u Malu Slaviju na doručak, na čorbast pasulj s rebrima, pre pasulja bih popio četiri viskija a uz pasulj dva piva. Ona žena ustane iz kreveta i kaže da mi da čim ozdravim idemo u Malu Slaviju, obeća mi, i ode u prodavnicu. Iz prodavnice se vraća s četiri piva i dva decilitra viskija, ima sad takvo pakovanje, a to je tačno četiri viskija prema dozi iz Male Slavije. Ja ustajem i vidim tu ekipicu na stolu u kuhinji, i ne kažem ništa nego odem u kupatilo. Dok sam tamo neko zvoni na vrata, ko bi zvonio nego pasulj, i jeste, bio je on, tri porcije i dve kupus salate, poređanje po kuhinjskom stolu.

Eto, vidite i sami, Covid sam dobio zbog tog doručka, ceo dan smo ga jeli i pili, i najverovatnije neću umreti, ali sam se proveo kao da mi je to bio poslednji dan.