Piše Ivan Tokin: Šta se desilo?

Plivam u otvorenom bazenu. Najčešće nije gužva, ali često i jeste, i onda biram između zatvorenog i otvorenog bazena, i uvek izaberem otvoreni, mislim se dok ne padne ispod petnaest stepeni ne ulazim unutra. Treba mi jedan sat da preplivam 1.200 metara. Rekreativna je to brzina, jer ja sam rekreativac. Hoću da plivam 2.000 metara za 90 minuta, to mi je cilj, u stvari više mi je cilj da plivam 90 minuta bez prestanka, pa koliko preplivam, ali bilo bi dobro da to ne bude ispod 2.000 metara.Na plivanje idem rano ujutru. Tamo sam u 7.45, mislim, u bazenu sam u to vreme i tačno za jedan sat izlazim iz bazena. Plivanje u stvari počinje noć pre jutra kad se pliva, a to je znači svaka noć jer se svakog jutra pliva. Što više dana neprekidno plivam, svako veče je sve veći pritisak da sutradan izostanem. Mislim se, pa svakom je potreban odmor, moraš da se odmoriš jedan dan, ali nikako da se odmorim, jer znam, neću ja da se odmorim, ja hoću da prekinem da idem na plivanje jer mi se ne ustaje u zoru a nemam kad ako ne odem tad, i meni se u stvari ne pliva, meni se izležava do podne, pa mi se onda ide negde na ručak i tako. E u tom smislu ja pokušavam na sve načine da bar jednom ne odem na plivanje, jer čim jednom propustim, lako ću propustiti i drugi put, pa onda ću vezati dane, a onda ću se nekako već povrediti i više neću ići po prirodi stvari, a onda će se to plivanje zaboraviti, kao što se zaboravi sve čega nema, i sve što čovek želi da zaboravi.Međutim, nikako da se desi taj dan.Odustajanje ima bar dve faze, večernju i jutarnju. Kad nekako preguram veče, uvek dođe jutro, jer jutra to rade, uvek dolaze. A ujutru snuzujem po tri puta i ponekad kasnim, pa onda imam trku s vremenom, i ponekad i ne preplivam koliko sam planirao jer me izbace poslednjeg s bazena, ali uvek odem.Ideja o odustajanju me drži i tokom samog plivanja, Svaki put do sada, nijednom nisam propustiio to, da dok plivam mislim o tome kako je to što tad plivam, ta dužina, poslednja. i kao kažem sebi ajde još ovu jednu i onda izlaziš iz bazena i ne moraš više nikad da plivaš, ali ovu jednu moraš da preplivaš. i onda je preplivam, a kad završim nju uvek pomislim, pa dobro kad sam već ovu završio, onda mogu i ovaj ceo termin do kraja i onda stvarno ne moram nikad više na plivanje. i tako dan za danom ja sam sa sobom se družim, i sve mi se vrti oko plivanja.Ne kupujem nedeljnu kartu, ni 12 termina, ni mesečnu, ni godišnju. A mogao bih, ali neću. Meni je neophodno da svakodnevno odlučujem da plivam, i dok se za plivanje spremam, i dok plivam.Jutros sam bio najbliže neodlasku, neplivanju. Prekidu. Sinoć sam se napio, nismo nigde bili nego kod kuće, nešto sam se zaradio i slučajno se napio kao letva. Kad sam primetio već je bilo kasno, i onda sam kasno i legao. Jutros kad sam otvorio oči padala je kiša, bolela me je glava, boleo me je stomak jer sam prethodne noći uz alkohol pojeo i trista feferona, prvo uz picu a posle bez ičega, jer ničega nije bilo, osim feferona. U glavi mi je bila gotova stvar - ne idem na plivanje. To je bila odluka o kojoj se ne raspravlja, seo sam na krevet zadovoljan što se napokon desilo da ne može da se ide na to plivanje. Otišao sam u WC i vratio se u krevet, odnosno do kreveta, a iz kreveta žena mi je pogledala upitno i ja sam umesto da legnem, ja sam se sagnuo i podigao telefon sa poda i spakovao se i otišao na plivanje.Na plivanju je bilo teško, mnogo mi je bilo teško, mada mi je bilo sve lakše kako je odmicalo vreme. Isplivao sam sve planirano, nisam mislio o odustajanju jer nisam imao vremena, mislio sam na plivanje. U nekim trenucima sam imao utisak da bih možda mogao i zauvek da plivam. Nije mi bilo prijatno, ali mi nije bilo ni neprijatno. Bio sam zadovoljan što radim svoj posao, jer plivanje je sada jedan od mojih poslova, ja sam dužan da plivam, stvarno, rekli su mi plivanje ili veslanje, pa sam ja odabrao plivanje.A to što se desilo, to se desilo kad sam izašao iz bazena, okačio peškir i naočare na zid i ušao da se tuširam. Odmah posle mene ušao je jedan stariji čovek, mislim, stariji 10-15 godina od mene, i čim je ušao pogledao me je, pogledao me je misleći nešto svoje, bio je zadovoljan, kao da je prvi put na bazenu ili kao da mu je toliko prijalo da evo sad prvi čovek koji mu se nađe na putu pogleda on će mu tim pogledom preneti svo svoje oduševljenje bazenom i uopšte, situacijom u kojoj se našao. Eto, to mi se desilo, kad već ne umem sam sebe tako da pogledam, ima ko ume.