Pre četiri dana napipao sam nešto na vratu, ispod adamove jabučice. Ona rupa gde se spajaju ključne kosti bila je punija nego inače, i koža se oko nje perutala oko vrata kao ogrlica, kao pola ogrlice.

Bilo je jutro, kupio sam odlične sendviče, dva espresa u kartonskim čašama i tri limenke sprajta, vozio sam se širokom ulicom, nosio sam doručak kući. Ubacio sam u treću, dao gas i tada me je zasvrbelo, pa sam dodirnuo to mesto. Odmah sam osetio promenu i odmah sam se setio da je tu negde štitna žlezda i odmah zatim da imam trista godina i da je možda vreme da dobijem neku ozbiljnu bolest. Na primer, rak štitne žlezde.

Nemam rak, ili bar nemam taj, bio sam kod lekara odmah sutradan. Doktorka me je pregledala ispred svoje zgrade, na parkingu. u zlatnim baletankama, s cigaretom u ruci, i to može da zvuči neozbiljno ali to je odlična doktorka, više verujem njoj na parkingu nego nekoj budali na skeneru. Bilo je pretoplo nekoliko dana, znojio sam se, brijao sam se grubo, pa je to na vratu reakcija, tako mi je rekla, i sve je zvučalo logično, a tako je i bilo.

Sada, to je sve prošlost. Lek za moju bolest je Pavlovićeva mast, ali dok sam se tog jutra vozio, bilo je zabavno. Uplašio sam se. Nije mi trenutak za umiranje, tako sam pomislio, a bar jednom ranije, kad je izgledalo da može da bude gotovo, nisam bio nespreman, ali tog jutra sam bio. Ne umire mi se iz milion razloga, od kojih je najjači onaj potpuno iracionalan – živi mi se. Nisam u fazonu da mi je bar još jednom ovo ili ono, hoću sve još sto miliona puta. Zapalio sam cigaretu, pojačao muziku, desnom sam pušio a levom sam menjao brzine i upravljao kolima. Vozio sam se u susret izlazećem suncu i plašio se kao car. Skrenuo sam desno i dok sam prolazio pored jedne odlične pekare pomislio sam da stanem i kupim burek, jer gledano iz moje tadašnje perspektive, bolje mi je bilo da pojedem još jedan burek nego još nijedan. Nisam stao, računao sam da mi je bolje da što pre stignem kući, jer ako je ovo ozbiljno koliko svrbi, bolje mi je da požurim.

Nije obavezno da mi se preti smrću da bi mi bilo zabavno, može da mi se preti i životom. Setio sam se toga tada, u kolima, kao što se sećam i sada, dok jedem kisele krastavce na terasi, pušim, pijem, i pišem vam o čemu se radi kad sam ja u pitanju.

Dok sam čekao da nam se rodi ćerka, u porodilištu, ispred zatvorenih vrata, pretilo mi se životom i to je bilo očigledno, i ja sam to primetio. Moja žena se porađala, ćerka se rađala, a ja sam čekao i mislio sam ovako – sad će da se desi nešto suludo, da od nas dvoje postanemo troje a da nam niko nije ušao na vrata, ništa nismo kupili, niko nam ništa nije poklonio, samo smo se voleli kako znamo i umemo i sad će, najverovatnije, da nam se rodi zdravo dete. Bio sam uplašen za sve pare. Najviše sam se plašio da li će žena da mi preživi a odmah posle toga sam se plašio kako misli da podeli ljubav između mene i tog deteta. Sedeo sam ispred zida od stakla i bio svestan da se dešava sadašnjost. A sada, to je prošlost, dete je tu, žena je preživela i podelila je ljubav na koliko toliko razumljiv način.

A ja sam isto tu, ali znam, uvek se sećam kako je bilo kad je bilo. A sećam se, uvek je najzabavnije kad je teško. Najzabavnije je kad se gubi, jer pobede su sve iste, a pravi provod je kad se sve ruši i kad mislim da nema vremena ni za šta. Tu me ima najviše, u strahu.

Ali sada nije više ta situacija, sad mislim o Boni, psu koji živi ispred naše zgrade. Boni je crni pas, ženka, ozbiljna životinja, za ručak poslednjih dana jede malu decu onih crnih ptica koje žive po gradovima. Te crne ptice ćemo za ovu priliku zvati vrane.

Vrane su mesecima spremale svet za svoje ptiće, čupale su zdrave grančice svojim jakim kljunovima i nosile ih tamo negde u krošnju jednog drveta na kraju naše ulice, da prave gnezdo. I napravile su ga. Deca su se rodila, a Boni kad pogleda tu decu, vidi lako dobijen obrok. I sada, Boni im jede decu, a vrane pokušavaju to da spreče. Do ovog trenutka, koliko je meni poznato, pojela im je dvoje dece.

Da sam Boni, jeo bih tu decu i ne bih trepnuo. Pojeo bih im i ćaleta i kevu, i drvo na kome žive, pojeo bih celu ulicu i semafor na njenom kraju. Da sam vrana, da mi je da sam onaj matori krilati ćale, najveća ptica u kraju, da imam takav kljun, Boni ne bi imala oči, za početak. Ostavio bih je da slepa luta dok je ne udari auto, a ja bih gledao s bandere, i nadao bih se da će da preživi, i taj prvi put, i još nekoliko puta, dok napokon ne sklopi oči kojima ne vidi, dok se ja sunčam na banderi.

Ali nisam ni pas ni vrana, pa samo mogu da pišem o tome šta bi bilo kad bi bilo.

Mama i tata vrana se trude da ubiju Boni, Boni uglavnom deluje nezainteresovano, ali postoji nešto što im je zajedničko, u svim situacijama, kad god ih pogledam, elegantni su, svi zajedno, i svako pojedinačno. Svako ko je video Boni dok jede dete vrane, svako ko je imao tu čast da vidi koliko je nezainteresovana za moralne aspekte tog čina, svako ko je video ugao pod kojim se njen vrat izvija dok zubima otkida delove tela malih ptica, kako joj celo telo učestvuje u ishrani, dok sunce zalazi, dok kontra svetlo baca njenu senku daleko, skoro do naše terase, svaka budala koja bi to videla, znala bi, u najmanju ruku bi osetila da se dešava nešto veličanstveno. Svako ko bi s naše terase gledao kako mama i tata vrana sleću na kičmu tog crnog psa, kako joj kidaju meso s leđa, svako ko bi ih video kako lako usporavaju brz let krilima, kako usporavaju besmisleno brzo, svaki taj bi odmah mogao da sazna šta je elegancija, svaka budala oslobođena moralnih zapetljancija tačno bi mogla da vidi gde živi elegancija. Svako bi mogao da nauči da elegancija živi u svetu bez suvišnih pokreta, i to je ono o čemu ću da vam pišem svake nedelje – o eleganciji.