Ove nedelje sam se ozbiljno spremao za pisanje teksta, obećao sam sebi da ću da obezbedim idealne uslove za pisanje.

Isplanirao sam vrhusnku udobnost, da vam ne objašnjavam sad, ali tastautura ovde, jastučići onde, plejlista ovakva i onakva, slušalice, noćni termini i normalno, hrana i piće, ali i to izbalansirano, da se ne prejedem ali i da se ne napijem prerbrzo. I teme, toliko je tema sad, toliko je odjeka korone po našim životima, pozitivnih i negativnih, pa onda su mi se, tokom priprema otvarali novi svetovi predivnih obrta, da ono što izgleda kao negativno nosi toliko energije i skoro uvek neku krivinu od 180 stepeni, i često ju je dovoljno samo ugledati i onda gas do daske. Dobro, treba je ugledati ali baš sam o tom ugledavanjuu hteo da pišem. Kako je ugledati?

Onda sam lutao po netu, gledao kome ide a kome ne, predviđao kome će ići sve bolje, a ko se skoro sigurno neće izvući. Smišljao sam načine kako da naša porodica bude među dobitnicima, među onima koji su se snašli, smišljao sam kako da se u celini onlajnujem, da se nekako digitalizujem a ostanem analogan, ako me razumete, pošto meni nije baš najjasnije šta to znači, ali nesumnjivo je da u tome vidim ogroman potencijal, naročito za odlazak na more ove godine, ili bar na Ohrid.

Ide mi se na more, na mesec i po dana, da pijemo bevandu, i ja ponekad da se digitalizujem lozovom rakijom, i da jedemo svežu ribu s roštilja i močimo svež beli hleb s debelom koricom po dnu činije s grčkom salatom. Može ponekad i mohito, od sabajle pa do zajdisonce, što bi rekla moja žena. Dete da prohoda na plaži, a ja onako digitalizovan da radim odande, s plaže, za nijasnsu pijaniji nego što je pristojno. Kažem ženi da teška vremena dolaze, da će morati da se radi u nemogućim uslovima.

Prvo su u vodu pale plejliste. Slušao sam novi album Taylor Swift koji se zove Folklore. Lepo peva devojka, ne muči se i ne dere se, lako peva, i već samom bojom glasa uvlači me u svoj svet i ono što ima da mi kaže. A u mnogim pesmama ta mlada žena baš ima šta da kaže. Naizmenično, išla je Taylor, pa The The, album Hanky Panky. Kod Taylor još uvek nemam omiljenu pesmu, još uvek ceo album slušam kao jednu pesmu. Kod The The imam omiljenu, oduvek – There’s a Tear in My Beer. Sledeći stih glasi – Cause I’m crying for you dear – ali nije u naslovu pesme, pa sam morao ovako da ga dodam. Ta dva albuma su bila na ripitu.

Kao što vidite, muzika je bila sređena, tastatura u krilu, a s leve strane, na stolu, hrana.

Jednom je to bila samo lubenica, isečena na komade približno iste veličine koji su me, koliko je moguće bez gubljenja oblika, očišćeni od koštica, čekali u staklenoj činiji. Preostale koštice sam gutao ili pljuckao nazad u činiju. Gutljaj votke iz zamrzivača, pa griz ledene lubenice, i posle, ponekad, gutljaj ledene kisele vode. Sledeće večeri sam ponovio sve isto, samo sam kiselu zamenio sprajtom.

Drugi put, odstajao ovčiji sir, jak, u sredini tanjira, izlomljen, po krajevima već kremast, posut krupno mlevenim zelenim biberom. Oko njega, leblebije, odstajale preko noći u hladnoj vodi, ujutru skuvane, bez pedantno skinutih providnih ljuspica za koje zna svako ko ih je čistio. Preko svega sam pobacao sveže zelene halapenjo ljute paprike, koje ovde koštaju pet dinara komad, a ukusne su kao neka dobra droga, neka otkud znam najbolja. Sve to sam poprskao maslinovim uljem., ne sprej nego velike kapljice. A taj ovčiji sir, kad kažem odstajao, to znači da pustim da mu prođe rok trajanja, pa ga onda pustim da odstoji jedno dve nedelje. To ne može sa svakim sirom da se radi. S ovim može, i dobijaju se ukusi o kojima se ne raspravlja. Umesto hleba sam imao ohridski beli kuvani đevrek, presečen horizontalno, pa tostiran. A šta sam pio? E za to mislim da ću teško naći istomišljenika, pa da živim još tri hiljade godina. Pio sam sok od breskve, ali ne običan. To je sok napravljen od sirupa od breskve, industrijskog, jeftinog kao sam đavo. Uvek napravim dve flaše od po litar, u tačno određenom odnosu, i držim ih u zamrzivaču do tačno određenog trenutka, kad se pretvaraju u viskoznu tečnost punu komadića zaleđenog soka, i onda ja u stvari žvaćem, komadi masnog leda u ustima mi se pretvaraju u sok, i tek tad pijem. Plemenit ukus tog sira, i to đubre od sirupa, to su lepotica i zver u mojim ustima, dopunjuju se na skroz očekivane načine, samo se nekako treba dokopati stanja svesti u kome je čovek sposoban da ih poveže.

Večeras, dok vam ovo pišem, ispred mene je šerpa sa sarmicama od lista vinove loze. Nije nas mrzelo da ih smotamo kako je dragi bog zapovedio, moja žena i ja. Jedna sarmica, dva mala zalogaja. Sto komada smo smotali. Ja pijem žutu lozu, gospođa belo vino. Jedemo i bavarske kifle. Ja pišem, gospođa gleda film i povremeno me pljucka vinom i ponekad gađa pirinčem iz sarmice ili kuglicom od sredine kifle. Kaže mi da je to za naše dobro, jer teška vremena dolaze, i moraće da se radi u nemogućim uslovima.