Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Dok smo živeli u Beogradu, išli smo na mnoge pijace, a poslednjih godinu dana, uglavnom Kalenić. Teško mi je tako nešto da izjavim jer Palilulsku pijacu osećam kao svoju martičnu, ali eto, desilo se, Kalenić je bio najbliži, a i nije se teško vezati za tu pijacu, naročito na proleće, kad smo se i preselili u Njegoševu.

Sve pijace u proleće bljesnu, ali to kako Kalenić bljesne, to znaju oni koji ga u proleće dožive. Važno je preživeti i zimu na Kaleniću, pre tog proleća i njegovog bljeska, jer važno je naučiti kako izgledaju tezge zimi, ispratiti striptiz prodavaca koji se tresu od zime i njihov put od nemoći ušuškanosti u sve i svašta do majica na bretele, i kolorit, sve te boje koje puknu, skoro odjednom, ali tako deluje, sve je sivo, pijaca u stvari preživljava, i ljudi na njoj, a onda kao odjednom – oaza života u svom prirodnom okruženju. Ali nije odjednom, taj prelaz traje sigurno mesec dana, ali mi ga primetimo odjednom.

Kao što, da bismo mogli da gledamo filmove, da bi filmovi mogli da postoje za ljude, ljudi moraju da imaju nesavršeno oko, dovoljno je poređati 24 fotografije i pustiti ih određenom brzinom i čovek će videti pokret, bez zastajkivanja, a zastajkivanja u stvari ima, i to onoliko, i ko zna šta sve može da se desi u tim zastajkivanjima, ali mi to ne znamo, jer nam je oko nesavršeno, ili je možda baš tačno takvo kakvo treba da bude da bismo mi bili baš takvi kakvi jesmo, da bismo mogli da gledamo filmove, da bismo, na kraju krajeva mogli da mislimo da je Kalenić pijaca u trenutku prešla iz sivog i hladnog u eksploziju boja i toplote.

Evo, reći ću vam, reći ću vam nešto što liči na opravdanje, napisaću vam nešto što se, znam, ne piše, nešto što dešava između, kad vremena između ima.

Pokvario nam se kompjuter, odnosno tri kompjutera su nam se pokvarila. To traje mesecima, ozbiljna cimačina, te ovo ne radi, te ono ne radi, i sad, evo, jedno tri nedelje, imamo kompjuter na kome ja mogu da pišem. Uslovno rečeno mogu da pišem. Uslovno rečeno, jer na kraju se desi tekst u Word-u, ili nekom slabijem tekst procesoru, ali desi se, dakle mogu da pišem.

Imam dva miša, dve tastature i jedam ekran. Sam kompjuter je laptop, neki odličan ženin MacBookPro, njemu ne radi tastatura, imamo i dva miša, jedan mi služi za logovanje a ovaj drugi wireless, za posle, kad treba nešto da mrdnem, nedajbože. Godinama pišem na laptop Apple tastaturi i šake su mi već nameštene tako, slepo kucam po takvoj tastaturi. Ali ona sad ne radi. Da se razumemo, nije bitno da je Apple, bitno je što su mi se prsti navikli na raspored tastera. Sad imamo neku no name tastaturu prikačeni na taj kompjuter. E sad, kao da nije dovoljno što udaram po dva tri tastera odjednom, što se uzaludno navikavam, levi SHIFT SE ZAGLAVLJUJE; evo kao što se sad zaglavio, ostavio sam vam samo da vidite kako to izgleda. Dakle, kad lupim levi SHIFT da bih postigao veliko slovo, on ostane zaglavljen dok ja to ne primetim, i onda imam dve opcije, da brišem sve, pa ponovo, ili da idem na opciju uppercase to lowercasse ili tako već nešto. E, tu se dešava to zastajkivanje, dok se ja vratim, dok pogrešim trista puta, ko zna šta mi se sve dešava u glavi i kuda me dalje misli vode i ko zna o čemu vam sve pišem, i sad ću morati da se vratim na početak, mada znam da smo krenuli s pijacama, i obećavam vam, s pijacama ćemo i završiti, idem samo na terasu da popušim cigaretu i završavam priču s pijacama, a ovo između, praviću se da se nije desilo, mada se desilo, i bilo je mnogo prekida, zbog datih nesavršenosti, i ko zna šta bi od ovog teksta ispalo da je sve okej, i ko zna koliko će bolje ispasti ovako, kad nije sve okej. Evo, idem da pušim, i vraćam se i završavam.

U Skoplju idemo na pijacu koja se nalazi između Moskovske i Londonske ulice. To je mala pijaca, ali ima sve odlike velike pijace. Ima sve segmente, sirotinjski, mesni, riblji, cvetni, deo sa sirom i jajima, parcelu nakupaca i parcelu proizvođača. Ovde je sve manje ali neke stvari su iste, pijačni ljudi se prepoznaju, kao i kafanski, kad sedneš u kafanu, čim poručiš, konobar zna da li si domaći ili slučajni namernik, i tako se prema tebi ponaša. Način na koji se obratiš, na koji staneš pored tezge, kako biraš voće i povrće, kojim redom pakuješ u kese, sve je to upoznavanje, odnosno prepoznavanje. Što se mene tiče, pijaca i kafana su kao lakmus papir, odmah te prepoznamo da li si kiseo ili bazan, da li ti je tu mesto ili nije, ili si za supermarket. Ono što sam hteo da vam kažem, radilo se o pijaci i kafani, ili o tastaturi, sposobnost prilagođavanja je najvažnija na svetu, jer sećam se, još kod Darvina piše – ne preživljava najintelingentnija vrsta, nego ona koja se najbrže prilagođava.

Tagovi

Komentari

Svi komentari (2)