Piše Ivan Tokin: Pesma

Prvi sledeći put kad sam na to pomislio je kad sam prvi put izašao na terasu, Prvo što sam ugledao bio je krst. Obradovao sam se, mada nisam bio siguran zašto, ali hteo sam da gledam taj krst s terase i eto, želja mi je bila ispunjena. Krst je visok 66 metara i u sumrak pale se reflektori postavljeni po njegovim ivicama, i kad sam ga prvi put video po mraku, shvatio sam da on noću nije osvetljen nego osvetljava. Gledao sam ga često, čitao o njemu, neko vreme sam zapisivao tačno vreme paljenja reflektora, fotografisao ga oštrog u vedrim noćima ili samo meku svetlost kojom se probija kroz oblake, jer oblaci su ovde često niže od vrha planine, i uopšte, bavio sam krstom s terase, bilo mi je zabavno i u tom odnosu ništa mi nije nedostajalo.A pre nego što smo se doselili, razmišljao sam kojim sportom ću da se bavim dok smo ovde. Nije mi se trčalo, jer nikad mi se i ne trči. Jedan od planova uključivao je plivanje i teretanu. Jednom sam otišao na bazen i s ulaza bacio pogled na teretanu. Na kraju sam počeo da se raspitujem za neki bokserski klub u kome ima mesta i za nas od trista godina. Našao sam jedan, u potpunosti odgovarajući, ali nisam otišao ni da se upoznam s ljudima, jer mi se dan pre prvog treninga desilo nešto.Sedeo sam oko ponoći na terasi, pušio, pio pivo i mislio kako da rešim neki problem. Problem je bio u meni, trebalo je nešto da shvatim a nisam umeo. Emocionalno i racionalno sam obilazio oko problema, prilazio mu na sve načine za koje sam sposoban, obuhvatio sam ga celog, zagrlio sam ga kao najrođenijeg i mučki ga izdao, pa tako sto puta. Ipak, nisam mu mogao ništa, a želeo sam mu stvarno svašta. I onda, te noći, palo mi je na pamet ono što je mesecima očigledno.Ujutru sam se odvezao do mesta sa koga polaze šetačke i planinarske staze. Peo sam se 40 minuta i stigao do jedne česme, napio sam se hladne vode i legao na travu. Tokom penjanja, četiri puta sam odustajao, počinjao da se vraćam pa se opet peo. Ne znam koliko je taj prvi uspon objektivno težak, ali ja sam subjektivno jedva preživeo. Sve vreme sam mislio o problemu koji treba da rešim. Kad sam se vratio kući, shvatio sam da je problem veći nego što je bio pre nego što sam krenuo. Ipak, radovalo me je što sam uspeo nešto da mu uradim. Nije mi više bio nedodirljiv. I to je bila velika pobeda, bilo mi je jasno, mada nisam znao šta ću s njom.Sledećih nekoliko dana svakog jutra sam se peo do česme. Ona pobeda mi nije donela novu snagu, ni dodatnu motivaciju. Onda sam jednog jutra, umesto ležanja na travi pored česme, proučio mapu puteva do vrha planine. Sledeći put sam se popeo sto metara od česme ka vrhu. Mislio sam da ako svaki put produžim penjanje za sto metara, jednog dana ću se bez mnogo muke naći na vrhu.Ipak, uvek sam se peo samo tih dodatnih sto metara i uvek mislio kako od sutra krećem dalje. Za to sam uvek nalazio odlične razloge čijim nabrajanjem vas neću zamarati.Onda sam proredio odlaske na Vodno na tri puta nedeljno. Planirao sam da ostalim danima uvedem bazen i teretanu i uživao u odličnom planu rekreacije za čoveka mojih godina. Onda sam jednom umesto na Vodno otišao da trčim pored Vardara.Osećao sam se odlično, kondicija mi se vraćala, hodao sam drugačije, dobro sam spavao i lako se budio. Košulje su počele sve bolje da mi stoje.I onda opet jedne noći, sedim na terasi, pijem pivo, pušim i gledam krst. Mogao bih sad da vam napišem svašta o toj večeri i jednom trenutku u njoj, šta sam sve pomislio i koliko je to na trenutke bilo poetično, mogao bih kad bih se sećao, ali ne mogu da se setim ni jedne jedine misli koja mi je prošla kroz glavu. Znam samo da je sve bilo logično i složeno ispred mene, skoro u stihovima.Sledećeg jutra sam spakovao vodu, dve banane i rezervnu majicu i popeo se do krsta. Od tada, svaki put kad idem na Vodno, penjem se do vrha. Ne plivam, ne idem u teretanu i ne trčim.