0
Ko zna koliko bi zabavno bilo imati jahtu, ili nekakav brod, nešto ne preveliko ali opet dovoljno snažno da može da plovi na primer, iz Jadranskog mora, pa eto, do Amerike, da može da plovi suvgde u stvari, samo ne mora po nekim severnim morima. To onda ipak mora da bude nešto preveliko, valjda.
Nešto čime svakako ne bih umeo da upravljam, ni ja, a ni neko od mojih prijatelja koje bih sigurno pozvao da plovimo zajedno. Najverovatnije bi to sve bili porodični ljudi, jer i ja sam porodičan čovek. Ne bismo umeli da upravljamo tako nečim velikim, ali umeli bismo da uživamo, u to ne sumnjam.
Taj brod, evo sad shvatam, morao bi da bude pravljen po meri, jer voleo bih da ima i bazen za decu, nekakve igraonice, ne prevelike, ali tako neke prostorčiće da mala deca mogu da se igraju, da slažu neke kockice, ubacuju lopte u koš, brčkaju se i takve stvari, jer plovidbe bi bile dugačke, i oni sigurno ne bi mogli mirno da sede s nama, piju vino, pivo, hladan sprajt i ledenu kiselu vodu san pelegrino, a sigurno ne bi mogla deca ni beskonačno da sisaju sve belosvetske koktele na slamku, pa koliko god da im suncobrančića namonitiramo.
Ko zna šta sve čovek može da vidi i doživi ploveći tako kojekuda. Kakvi li su zalasci i izlasci sunca, šta li bi mi sve palo na pamet da gledam danima nepreglednu pučinu, pa penu dok brod seče talase, pa onaj trag koji veliki brodovi ostavljaju za sobom. Visio bih s pramca i krme prvih nekoliko dana sigurno. A verovatno bismo imali i neke pripadajuće glisere i skutere da jurcamo po otvorenom moru kao izbezumljeni. Ne znam, takvi brodovi podrazumevaju da se ima neko bogatstvo, sve to mnogo košta, možda je i nepristojno imati toliko para, da čovek može da kupi brod. Onda tu moraju da budu i zaposleni neki ljudi, mnogo ljudi koji su na radnim mestima dok se ti šetaš u gaćama okolo i džabalebariš. To sigurno nije tako strašno kako mi iz ove perspektive izgleda, verovatno bih se i navikao, navikne se živ čovek i na gore od toga, ali evo odavde kad gledam, s ove plažice na Ohridu, u mestu Lagadin, deluje mi koliko privlačno, skoro toliko i odbojno.
A ovde mi je odlično, ništa mi ne fali na ovoj plaži. Tu svakog dana dočekamo zalazak sunca. Sunce vidim kad gledam pravo ispred sebe, a kad gledam levo vidim jedno polje trske koja raste iz jezera. To je površina jedno 10 puta 10 metara. Trska je visoka oko dva metra, a pored tog polja usidren je jedan čamac. Ja bih to rekao da je to pravi ohridski čamac, u stvari čamac predviđen da plovi po jezeru. Od drveta je, otvoren je, stranice su mu lukovi koji se spajaju u špic i čine pramac, krma mu je sečena. Osnovna boja mu je bela, kobilica mu je ofarbana u plavo, ivice stranica crveno, a s untrašnje strane su žute. Najobičniji čamac koji već danima spava u toj trsci. Vetar ga pomera, pa je nekad skroz zaboden u polje trske, samo mu dupe viri, a nekad bokom savije stabljike koje vire iz vode.
Trska je u prvih pola metra koji vire iz vode sivo-žuta, a onda je do kraja zelena, s ponekim sivim cvetom na vrhu. Taj čamac je tu od kad smo došli, niko ga ne pomera, osim vetra. Postoje uglovi pod kojim mogu da gledam tako da ne vidim nijednog čoveka, ni druge čamce, nego samo trsku i čamac, i iznad njih planine i nebo. Da sam slučajno slikar, bilo koliko malo talentova, ne bih vam ni reč napisao, ne bi mi palo na pamet, naslikao bih vam tu scenu vodenim bojama, i sve bi vam bilo jasno. U tom čamcu mogu lako da se zamislim. Mali motor i drvena vesla, kantica s benzinom, ručni frižider, mali suncobran za ženu i dete i bog da nas vidi.
Bonus video: Glas, dirka, bas Gorko je slatko